Jedna ljubavna

Dan prije nego što će otputovati nazad za Ameriku je došla Suzana da se oproste. Pokušavala se šaliti s njom, ali bilo im je obadvjema teško da se opet rastanu. To vrijeme koje su sad provele skupa je skoro nadoknadilo one godine koje su prošle u njenoj borbi za život…
“Da li ćeš se još s nekim pozdraviti?” značajno ju je upitala Suzana.
“Osim mojih roditelja, već sam se pozdravila sa svima.” odgovorila je ona, ignorirajući Suzanin pogled. Pravila se da ne razumije.
“Dobro ti znaš šta ja mislim. Zato mi odgovori: misliš li opet nestati kao prošli put, ili ćeš mu barem poželjeti sve najbolje prije nego što odeš?”
“Ne. Nećemo se više vidjeti. Bar ne planirano. Ne želim to.” Odlučno je odgovorila.
“Žao mi je. Zbog tebe i zbog njega. Ja sad moram ići. Obećaj mi da ćeš mi se javiti kad odeš tamo. Nemoj opet da nestaneš.” Jako ju je zagrlila.
“Naravno. Obećavam. Ti si i uvijek ćeš biti moja najbolja prijateljica.”
Suzana je izišla a ona se vratila da završi još zadnje pripreme za put. Posmatrala je sitnice po kući koje su joj bile jako drage i odlučivala šta će ponijeti sa sobom. Ovaj put je išla sa znanjem da će tamo ostati, da će tamo graditi svoju budućnost. Ali, tuga je i ovaj put bila prisutna.
Već je bilo pola osam kad je neko zazvonio na njena vrata. Prišla je i bez razmišljanja otvorila. Pred vratima je bio on. Iznenađeno je gledala u njega i nije znala kako da reagira.
“Ćao!” Rekao je. “Čuo sam da sutra odlaziš.”
“Da.” Samo je odgovorila.
“Mogu li ući, ili ćemo pričati ovako na vratima?”
“Zašto?”
“Šta, zašto?” pravio se da je ne razumije.
“Mislim da ne bi trebao ulaziti. Nemam više šta da ti kažem.”
“Ali ja imam tebi. Želim da se bar ovaj put oprostim s tobom. Nadam se da ćeš mi to dopustiti”
Ona se bez riječi sklonila u stranu i pustila ga u stan. Znala je da je to greška. Uputio se direktno u dnevnu sobu. Da bi prekinuo tišinu, rekao je:
“Ovdje je sve kao prije. Osjećam se kao da sam jučer bio zadnji put kod tebe”
“Da, ali se mnogo toga dogodilo u ovih par godina. To znaš i sam jako dobro.”
Sjela je i čekala da on kaže šta želi. On je sjeo pored nje. Bilo joj je neugodno i to je vidio.
“Nije valjda da se bojiš? Neću ti ništa.” Pokušao se našaliti.
“Ne bojim se. Ali mi se ne sviđa da si pored ovolikog mjesta sjeo kraj mene. Još uvijek mi nisi rekao šta želiš.” Mislila je ako bude neljubazna da će on brže otići.
“Šta želim…? Želim da mi napokon kažeš istinu. Želim da se ove godine izbrišu, da smo opet ono što smo nekad bili. Da se ovo sve nije nikad dogodilo. To želim!”
“Dobro znaš da je to nemoguće. Zašto otežavaš ovu situaciju? Zašto ne odeš svojoj kući, ženi koja te čeka i tvojoj prelijepoj kćerkici?
Zašto si došao ovamo? Znaš da to nisi trebao učiniti!”
“Znam. Sve znam. Ali znam i da te volim više nego što sam ikoga volio. I znam da ti još uvijek voliš mene. I znam da mi je svaki dan pakao od kad si otišla. Da se ne prestajem pitati šta se dogodilo, zbog čega si nestala.” Oči su mu se napunile suzama.
Ona ga nikad nije vidjela takvog. Nije mogla drugačije, zagrlila ga je i zaboravila na sve što je do tad bilo. Željela je da ga utješi, da ne gleda tu bol u njegovim očima. Nježno ju je poljubio. Prvo polako, nesigurno, a kad mu je odgovorila na poljubac, postao je posesivniji.
Zagrlio ju je i ljubio da je od tih osjećaja počela drhtati. Nije mogla misliti, osjećala je da je tu, da je napokon kraj nje, da ga toliko voli i da sve ostalo nije bitno.