Bivši momak pokušao je da se ubije zbog mene

Milan i ja zabavljali smo se tri godine i bili smo par iz snova. On – visok, crn, uvek nasmejan i vedar, a ja – plava, krhka i, kako je govorio, kao anđeo. Ljudi su govorili da smo jedno drugom suđeni, da smo dve polovine istog bića, koje su se konačno pronašle.
Jednom prilikom smo uradili uporedni horoskop u kojem je stajalo da smo rođeni jedno za drugo. Moje prijateljice radovale su se našoj sreći, a istovremeno nam i zavidele, a njegovi drugovi su pola u šali pola u zbilji govorili daje Milan bio “gotov” onog trenutka kada me je upoznao. Naši očevi vremenom su počeli zajedno da odlaze na pecanje i u tim prilikama planirali su svadbu, a majke su često išle
u grad da razgledaju nameštaj za našu još nesagrađenu kuću…

Prestala je ljubav

Živeli smo u pravoj bajci, a poznato je da u svakoj bajci postoji negativac, zla veštica ili vila koja zagorčava život nevinim i dobrim ljudima. Ovoga puta glavni negativac male porodične bajke bila sam ja: zla, ohola i bezobzirna, tako su ljudi pričali. A moj jedini greh bila su moja osećanja. Prestala sam da volim Milana. Kako? Ne znam… Jednostavno, prestala sam da ga volim. Ljubav je iščilela iz mog srca u kojem se nastanila netrpeljivost, sažaljenje i prezir. 0, želela sam da povratim nekadašnji zanos, htela sam da ga volim onako kako se muškarac voli, ali nisam mogla.
Tih dana izbegavala sam susrete s Milanom, krila sam se od roditelja i prijatelja i pokušavala da prisilim sebe na to da još jednom razmislim. Pokušavala sam da naredim sebi da ga opet zavolim.
– Nikolina, šta se dešava s tobom? -duboko zabrinuta, majka je ušla u moju sobu.
– Ništa… – odsutno sam odgovorila.
– Mene ne možeš da lažeš, kaži mi šta ti je. I da si ubila čoveka, pokušala bih da te razumem, a verujem da nije toliko strašno – nežno me je zagrlila.
U tom trenutku sam odlučila: Ostaviču ga! Zagrlila sam majku najjače što sam mogla i zaplakala od bola koji me je raz-dirao. Ne znam kako to da objasnim… Nisam ga volela, a to me je bolelo. Bolelo me je to što ću ga ostaviti, što sam znala da je divan i pažljiv i da me niko neće voleti kao on.
– Nikolina, šta ti je? – mama je bila uplašena.
– Mama, ne volim Milana i hoću da ga ostavim – rekla sam u jednom dahu i ponovo zagnjurila glavu u njeno krilo.
– Polako, Nikolina! – mama se uozbiljila. – Kako to misliš da ga više ne voliš? Zašto?
– Ne znam… Ne pitam se ja…
– Dete moje, šta to pričaš? Hajde, sigurno ste se sporečkali pa si se naljutila. To je prolazno, naiđe kriza u svakoj vezi. Ih, koliko smo se puta tata i ja posvađali pa se opet volimo i živimo u miru.
– Nije to! Mama, ne volim ga i ne mogu da budem s njim. Ne mogu da ga poljubim, zagrlim, dodirnem.
– A da se nisi zaljubila u drugog? -mama me je sumnjičavo pogledala.
Iako sam unapred bila spremna na takva pitanja, nisam imala snage da joj odgovorim, da se pravdam i objašnjavam. Ni danas mi nije jasno zašto čovek mora da pravda svoje srce, ali znam da mora. Ljudi to jednostavno zahtevaju.
– Neću da ti solim pamet, ali hoću da znaš da ćemo zbog tvoje lakomislenosti svi patiti. On je divan, a njegovi te vole. Bože, ne mogu da zamislim nekog drugog kao zeta.
Ne, ne… To ne bih mogla – mama je požurila iz moje sobe.
Nisam je zadržavala. Želela sam da budem sama, da “ponovo razmislim o svemu” iako sam mesecima razmišljala, donosila odluku i onda je odlagala da ponovo razmislim. Izmorena, uplašena i kivna na sebe, nisam primetila kada sam utonula u košmarni san. Probudio me je nečiji nežan dodir ruke. Sanjivo sam podigla kapke i pred sobom ugledala najtoplije, najnežnije oči na svetu – Milanove oči.

(Nastravak na broju 2)