Bivši momak pokušao je da se ubije zbog mene

Slutila sam zlo

Jedina osoba koja me je shvatala i koja mi je ulivaia snagu u tim teškim i haotičnim danima bila je moja baka.
– Srećo, proći će i to… Bolje je što si na vreme raščistila nego da oboje patite celoga života. Mlad je on, preboleće, naći će novu devojku, zaljubiće se, a s tvojim roditeljima ću ja popričati. Treba da ih je stid. Dete je uvek na prvom mestu – govorila je tešeći me.
Već sam se pomalo privikla na mučnu situaciju. Nekako mi je ušlo u naviku to da me Milan zove po pet puta na dan, da njegova majka svakodnevno boravi u mojoj kući, da me otac izbegava… A onda… Onda je sve utihnulo. Milan više nije zvao, njegova majka prestala je da dolazi, momak iz cvećare nije zvonio pred našim vratima. Želela sam da mislim da je Milan konačno shvatio da se srcu ne može narediti i da me je preboleo, ali neki jezivi unutrašnji glas neprestano mi je šaputao da nešto nije u redu. Slutila sam zlo…
Te večeri, baš kada se navršilo pet meseci od mog i Milanovog raskida, u našu kuću uleteo je njegov otac. Bio je bled, unezve-ren, histeričan.
– Gde je ta mala da joj ja pokažem! -odjekivala je grmljavina njegovog dubokog glasa po kući. – Gde je veštica koja mom sinu pije krv da joj ja presudim!
– Polako, prijatelju, polako – čula sam tatu kako ga smiruje.
– Šta polako?! Zbog te tvoje moje dete je pokušalo da se ubije. Nikolina! Izlazi smesta – urlao je.
Milan je pokušao da se ubije zbog mene. Bože, u šta sam se pretvorila, ja sam monstrum, ne zaslužujem da živim, ja sam…, u glavi mi se rojilo hiljadu optužbi.
– Nikolina! – dozivao me je i moj otac.
Htela sam da ustanem, zaista sam htela,
ali me noge nisu slušale. Nepomično sam sedela na krevetu, paralisana od šoka. Nisam uspevala ni reč da prozborim, a kamoli da ustanem.
U tom trenutku u sobu je uletela moja majka i histerično počela da me trese.
– Čuješ li ti ovo?! Nikolina, zaboga, imaš li srca?!
Imate li vi, ljudi srca? Imate li vi srca?! Pustite me da dišem, pustite me da živim, bubnjalo mi je u glavi, a srce mi je udaralo sve jače. U tom trenutku počelo je da mi ponestaje vazduha i najednom sam oseti-la da tonem u blaženstvo, u svet u kojem nema griže savesti, u kojem se sve prašta…
– Nikolina – čula sam majčin glas kao izdaleka. Nevoljno sam podigla kapke i ugledala ista namrgođena lica puna prezira i nerazumevanja. – Jesi li dobro? Hajde, popij ovo pa da idemo da vidimo Milana.
– Vi idite, ja neču. Pozdravite ga u moje ime i recite mu da mu želim svako dobro. Recite mu da neću više da ga vidim, da ga neću nositi na duši ma šta se desilo. Jedva se nosim sa svima vama – iz mene je konačno progovorila prava Nikolina.
Uputila sam se u nepoznato
Kada su svi oni napustili kuću, pozvala sam taksi i otišla mojoj baki.
– Bako – jecala sam u njenom zagrljaju -hteo je da se ubije zbog mene. Bako, u šta sam se pretvorila… On je hteo da se ubije…
– Pa, je li se ubio? – zbunila me je pita-
njem. – E, ludice moja neiskusna. Onaj ko hoće da se ubije, on to uradi, ništa ga ne može sprečiti. Treba da ga je stid! Nisi se ti, čedo moje, ni u šta pretvorila. Oni pokušavaju da te preobrate, a ti se ne daj. Budi uvek tako dobra i iskrena – tešila me je cele noći.
Sledećeg jutra donela sam odluku da se nekud preselim. Nisam više mogla da podnesem prezrive poglede, podrugljive komentare, nisam više mogla da trpim njihove očajničke pokušaje da me opterete grizom savesti. I nisam htela.
– Samo ti idi, ja ću se s njima razračunati, sram da ih bude! Evo ti moja ušteđevina za početak dok se ne snađeš – baka mi je spustila u ruke zavežljaj načinjen od karirane marame. – Javi mi se ponekad, ali nemoj da brineš za mene. Dosta si se ti sekirala… – poljubila me je u čelo i dala svoj blagoslov.
Sela sam na prvi autobus i krenula u nepoznato. Nisam se plašila. Bila sam srećna, slobodna, bila sam hrabra…
Sada mi je trideset godina i živim daleko od svog rodnog grada. Ponekad poželim da odem tamo, da još jednom udahnem vaz-duh svoga detinjstva, poželim da odnesem cveće na bakin grob, da… Ali svakog puta odustanem. Plašim se, plašim se prošlosti…
S roditeljima sam se čula svega u nekoliko navrata. Oni i dalje ne mogu da mi oproste to što sam “propustila onakvu priliku”. Toliko su opsednuti Milanom da se nisu potrudili da saznaju da imaju sedmogodišnjeg unuka, ali neka, ako je njima tako dobro, i meni je. 0 Milanu ništa nisam čula. Znam samo da je živ i to mi je dovoljno. Ostalo me ne zanima. Živim svoj život i veoma sam srećna. Samo ponekad, noću, kad svi spavaju, pitam se da li sam kriva i da li je greh slušati svoje srce. Ako ieste. onda sam veliki grešnik.