Raskrinkala sam internet kazanovu

Čim su se pojavile, društvene mreže prosto su opčinile mlade, a u taj svet, sasvim spontano, uplovila sam i ja. Sećam se da me je tog leta sestra od ujaka naučila kako da otvorim profil na My spaceu, gde se mogu pronaći stari prijatelji, ali i upoznati novi zanimljivi likovi.
– Zabavno je – rekla mi je – staviš svoju fotku, nekoliko osnovnih podataka o sebi, napišeš šta voliš i eto te u kul ekipi sa interneta! Evo, ja ću ti biti prvi prijatelj. Chocolate girl, to mi je nik. Jao, pa moramo i tebi da smislimo neki! – uzbuđeno ini je pojašnjavala važna pravila moja mlada rođaka.
Zajedno smo osmislile moj nadimak – Lucid Lu i odabrale nekoliko najboljih fotografija, na kojima sam izgledala opušteno, s pogledom uprtim neg-de u stranu, onako, pomalo umetničkim. Nisam žetela da privučeni nasrtljivce ili priproste momke, koji zahteve za prijateljstvo šalju devojkama sa napućenim usnama, nepristojnim dekolteom i sličnim obe-ležjima modernih sponzoruša. Znači, ako se slučajno tu zadesi gospodin Pravi (a nikad se ne zna), mora da vidi i prepozna svu moju posebnost, dubinu, autentičnost…

Slatka opsesija

Narednih dana, čim bih stigla s posla, žurno sam uključivala računar i proveravala da li mi je stigla neka poruka ili zahtev za prijateljstvo. Uživala sam u pretraživanju ludih profila, zamišljala kakva bi ta osoba mogla da bude i odlučivala o tome kome da pošaljem zahtev.

Sve se lo brzo pretvorilo u slatku opsesiju, pa sam često radije ostajala kod kuće, uz kompju ter, umesto da izađem sa dru-garicama u grad. Istraživanje imaginarnog sveta i dopisivanje s nekim potpuno stranim ljudima, postali su moj omiljeni hobi.
Redali su se novi kontakti, pa i poneki susret, uglavnom sa ljudima iz mog grada. Svako upoznavanje uživo bilo je pomalo razoćaravajuće, jer u pravom svetu to ipak nije bilo to. Sve dok jednog dana nisam naletela na profil s jednostavnim nikom – Tomislav. Sa fotografije me je gledao momak toplih tamnosmedih očiju i punih, senzualnih usana. Pregledala sam ostale fotke, na svima je delovao kao pristojan, normalan dečko, lepuškasl, ali ne preterano visok.
– Pozdrav, Tomislave, šta se radi ovog prohladnog dana? -pokušala sam da uspostavim komunikaciju na uobičajen, neutralan način, pa da vidim kako će se stvari dalje razvijati. Nedugo zatim, obradovao me je odgovor.
– E, hej, ćaos. Evo ništa posebno, čituckam nešto za faks, uživam u mjuzi, grejem se. Šta li?
Kulturan odgovor, bila sam zadovoljna. Nije od onih što te odmah startuju ili udeljuju komplimente. Reč po reć, dan za danom, i naša korespondencija postade svakodnevna. Prijatno i opušteno ćaskanje o svemu i svačemu, o filmovima, muzici, knjigama…
Ubrzo su usledile i nešto intimnije ispovesti, pa sam tako saznala da ga povremeno hvataju depresivne krize, pogotovo kada je tmurno i hladno vreme. Raspametila sam se što mi se ”otvorio” i rekao nešto toliko lično… Naravno, altruista u meni pokušao je da mu pomogne utešnim, ohrabrujućim sa-vetima, koje sam ubrzo počela da mu dajem i preko telefona. Boja njegovog glasa, izbor reći,
akccnat, sve, ma baš sve mi je prijalo! Delovao je tako pitomo, prijateljski, normalno.
Pošto smo polako postajali sve bliskiji, a naše dopisivanje i razgovori sve češći, redovno sam proveravala i koga “dodaje” za nove prijatelje na profilu, dok sam stare znala već napamet. Naravno, našla se tu pokoja devojka, ali nije bio od onih što besomučno šalju zahteve. Pratila sam i šta kome ostavlja kao komentar i zaključila da je sve što radi u granicama dobrog ukusa.
“Kakve oči, posebne, duboke…” bio je kompliment koji me je jednog jutra dočekao ispod moje najnovije fotke. Malo je reći da sam bila očarana! U svetu u kojem su na ceni drugi ženski atributi i u kojem se koriste dvosmisleni izrazi, ova muška persona prvo je primetila i izdvojila moje oči! Ah, kakav romantik!
“Bilo bi lepo kada bi me njima pogledala uživo”, to je rečenica koju mi je ostavio u privatnoj poruci. Blaga drhtavica obuzela mi je ćelo telo, deo po deo, srce je počelo da treperi, a polom, dok sam zamišljala svaki detalj tog susreta, da udara kao ludo. Poželeo je da se vidi sa mnom, a ne sa nekom devojkom iz svog grada, koja mu je bliža i dostupnija! Naredna tri dana nije me napuštalo uzbuđenje, osećaj poznat svima koji iščekuju dugo željeni susret.
(Nastavak na broju 2)

Sudbina nas je ponovo spojila nakon 15 dugih godina

Bio je to jedan od onih dana koje nazivamo sudbonosnim, kada se reka mog života, puna brzaka, virova i neočekivanih vodopada, umirila i ponudila talase koji miluju. Čekao sam taj dan uzbuđeno i sa radosnom slutnjom u mislima. Planirao sam obaveze prema tom danu, svakodnevno sam pričao o predstojećem putovanju u Kragujevac, u Šumarice. Hvalio sam se. Dodavao sam rečenice koje liče na početak molitve, kao da želim da odagnam sve zle duhove koji bi mogli da pomute radost i pomrse staze. I puteve gospodnje učine neprohodnim. Često kažem: Dogodilo se slučajno, i – postidim se, kao da sam ružno opsovao. Nije bilo slučajno. Ništa pod nebeskim svodom nije slučajno.

Obećanje u vojsci

Moj slučaj nije bezrazložan, ima u njemu pravilnosti. Sve je počelo u glavi Marka Simića, mog druga iz vojske. Na dan četvrtog rođendana njegovog sina častio je društvo u kasarni. Rakija, šumadijski meze-tluci i torta sa koje se širila toplina rođendanskih svećica. Ispunjavala je naša srca snažnom verom u smisao i lepotu življenja. Ulivala je nadahnuće koje me nikada nije napuštalo. U četiri i osamnaest Marko je ustao i otvorio prozor.
– Sada ih moj sin gasi! Tamo daleko, u Srbiji, u Šumaricama!
Istog trena nestalo je plamena. Napolju, nad Sarajevom, ne beše ni daška vetra. Stajali smo, zatečeni čudom koje se dogodilo. Kao omađijani. Marko se prvi povratio. Obećao je, kao da daje zakletvu, da ću biti njegov najdraži gost kada jednog dana bude ispraćao sina u armiju. Iznenadio me je. Bili smo najbolji drugovi, ali me je sve prilično uzbudilo, dotaklo. Brzo sam odgovorio:
– Marko, ovo će biti moj poklon tvom sinu! – izvadio sam sjajan, vredan džepni sat sa grbom Srbije i ugraviranim slovima zakletve srpskog vojnika. Taj sat je moj pradeda naručio negde u Kalifomiji, pre polaska na Solunski front. Prošao je sve puteve srpske vojske. Njegov sin, moj deda, nosio je sat kao amajliju u Drugom ratu. Poklonio gaje mom ocu. Onoga dana kada sam otišao u vojsku, otac gaje poklonio meni. Verovao sam da će se naše druženje nastaviti i posle vojske. Ne beše tako.

Čudne su sudbine i putevi ljudski, staze i bogaze. Marka nisam video ,ali ga nisam ni zaboravio. Sačuvao sam u riznici sećanja i uspomena to vojničko popodne, jedan od retkih zlatnika neuništivog sjaja mojih skupo plaćenih ili u bescenje ra-sprodatih godišnjih doba i godina. Ne zaboravljaju se dani kada su snažna, iskrena osećanja ispunjavala naše duše. Srećom, a to je zaista sreća, majci sam ispričao priču iz vojničkih dana.
Ponekad bi me upitala da li se čujem sa drugom iz vojske.
– Nismo se dugo čuli! – lagao sam saginjući glavu. Stideo sam se iako je treperila nada. Srešćemo se negde i nekada. Slutio sam da sve još nije pokrio zaborav, kao kad dođe kraj. Još me je grejao plamen onih svećica, podsticao me je da ne klonem duhom. To je bilo najvažnije. Tada i svih narednih godina.
Posle vojske, u zavičaju, nije bilo mogućnosti a ni volje da se život tka po meri sopstvenih želja. A šta znači želeti ako bilo koja slučajnost jednu našu želju može da zameni drugom? Hteo sam da studiram. Doputovao sam u Beograd i krenuo prema zgradi Ekonomskog fakulteta.

Put u Nemačku

Na pešačkom prelazu sa senovi-te na sunčanu stranu Karađorđeve ulice sretoh Žiku Resavca, druga iz vojske. Zastao sam. Zastala je i kolona automobila iako je na semaforu bilo zeleno svetio. Tako je to kada se iznenada ugleda drago lice prijatelja koji ne može da sačeka. Stojte, galije drumske! Trubite radosni sastanak! Pozvao me je da negde popijemo piće.
-I ti hoćeš da studiraš! – iskreno se začudio. – Da studiraš ekonomiju u zemlji koja propada! Šta ćeš da naučiš? To ti je isto kao da odeš u zemlju slepih da učiš slikarstvo. Od koga da naučiš? Ko će da pogleda tvoje slike?! Vidiš li da sve propada… Ne važe zakoni ekonomije!
Mene je lako pokolebati. Hteo sam da studiram jer tako produžavam lako podnošljivu dosadu školskih dana i bezbrižnost svih proteklih godina, i one jedne, vojničke. Nisam imao želju ni ambicije u vezi sa predavanjima koja valja slušati, sa knjigama koje se moraju čitati i ispitima. Lako bih odustao. Moj drug je bio ambiciozan. Znao je šta želi i kako da ostvari svoje želje. Resavac se hvatao u koštac sa životom.

– Znaš da moji rade u Nemačkoj. Idem kod njih, a ne bih da budem sam. Dobro bi mi došao neko takav kakav si ti!
Ćutao sam. Nisam naučio da sam donosim brze odluke. On je to protumačio kao slabost koja brzo prođe.
– Šta je, Sremac? Ne možeš bez Fruške gore i rečica koje se uliva-ju u Dunav. I tamo je Dunav! Sve će to, kao i mi, otići u Crno more! Ali bar da plovimo kad se ploviti mora! Nego, vidim da imaš dokumenta. Hajdemo u ambasadu!

Tada je moglo tako. Za jedno prepodne. Poslušao sam Resavca i posle nekoliko dana otišao sam sa njim u Nemačku.
Tugovao sam. Resavac je rekao da je to dobar znak. Kao deči-ja bolest. Svi koji odlaze brzo to odboluju. Posle neće da se vrate. Naviknu se.
– Mućni malo tom glavom! – rekao je Resavac. – Tako se leći tuga. To je terapija Glavu, kao i lek, pre upotrebe treba promućkati!
Odmah sam se zaposlio i zarada je bila dobra, veća od one koju sam očekivao. Bio sam zadovoljan. To je bilo dobro. Loše je bilo to što sam živeo i radio sa našim ljudima koji behu štedljivi i zaokupljeni svojim porodičnim brigama i radostima. Ja sam bio sam. Bio sam tužan, posebno kada bih se posle kratkog boravka u zavičaju vratio. Otišao sam s namerom da se jednoga dana vratim. To je bila moja greška Kada jednom odeš, nemoj nikada da se vraćaš! Onda, u trenutku kada sam bio sasvim blizu odluke da kupim kartu za voz do Rume, krenuh u šetnju ulicama grada. Može biti da je poslednja, tako sam se osećao.
Ophrvan nostalgijom, zastao sam ispred jednog bioskopa. Privukao me je naslov i fotografije dobro poznatih glumaca. Prikazivao se naš film i morao sam da ga pogledam. Zatražio sam jednu ulaznicu za bolje me-sto u parteru. Upitao sam na srpskom, a da loga nisam bio sve-stan. Blagajnica je bila u crvenom džemperu, kratkoj, kožnoj suknji i čarapama koje su isticale lepe noge. Izgledala je vrlo privlačno. Naoko vesela i bezbrižna, lako je pocrvenela. Pomislio sam da me poznaje. Ponovo sam pogledao njeno lice. Oči su joj bile umiljate.
(Nastavak na broju 2)

Nikada se nisam pokajala što sam mu rekla “DA”

Po okončanju studija žurnalistike želela sam, naravno, da radim u struci. U velikim novinskim kućama finansijska situacija nije bila sjajna, pa ipak, bila sam prinuđena da bar odstažiram u jednoj od njih. Mesecima sam čekala isplatu honorara i sve vreme morala sam da živim na “roditeljskim jaslama” ali, na sreću, i mama i tata imali su razumevanja za nepovoljnu materijalnu situaciju u mojoj “matičnoj kući” i bez mnogo prigovora i dalje su me vukli na svojoj grbači.
Učila sam kako se u praksi rade vesti, reportaže, intervjui i sve mi se to činilo božanstvenim. Smatrala sam se povla-šćenom i srećnom što radim upravo ono što volim.
Priznajem, u učenju “zanata” sve mi je išlo naruku: stariji kolega s posla, čika Steva čiji sam rad izuzetno cenila, ponudio se da me podučava tajnama posla i ja sam, naravno, koristila svaku priliku da ponešto saznam od njega, dok je moj urednik smatrao da sam talentovana i da će uskoro “biti nešto” od mene. Većina mladih misli da novinarski posao nije težak, dovoljno je kupiti diktafon i fotoaparat, zašiljiti olovku i nabacati informacije na ekran ili na papir. E, nije tako! Potrebno je i kreativnost, zatim solidno baratanje jezikom, pristojno opšte obrazovanje kao i komunikativnost.

“Vezivno tkivo”

Kada sam prvi put samostalno napisala tekst ”za novine”, a bio je na temu ekumenizma, tresla sam se kao prut iščkujući šta će mi reći redaktorka. Gospođa Marić je bila poznata kao stroga žena, bez dlake na jeziku, i mnogi su, nakon što im je skresala u brk šta misli o njihovom radu, završili karijeru pre nego što su je započeli. Na moju sreću, Marićeva me je pozvala i, mada škrta na pohvalama, izgovorila je najlepše reći koje su se u mom uhu pretvarale u muziku:
– Božidarka, napisali ste sasvim pristojan tekst. Potrebno je da još malo savladate ”vezivno tkivo”, dakle, da bolje povezujete delove u celinu i mislim da na vašim tekstovima za mene više neće biti posla.
Izletela sam iz njene kancelarije uzbuđena kao da sam upravo dobila Pulicerovu nagradu. Odvukla sam svog mentora čika Stevu na piće u obližnji kafić prepričavajući mu po deseti put svoj prvi susret s ozloglašenom Marićevom.
– De, de, dete moje, lepo sam ti rekao da imaš ”štofa” za ovaj posao. Ali za sve što radiš, da bi radila dobro, potrebna je praksa. Tek kada napišeš svoj stoti tekst, znaćeš tačno kakve su tvoje mogućnosti. Ali veoma je važno da ne zapostaviš čitanje zarad pisanja jer, ne zaboravi, usavršavanje je od presudnog značaja u našem poslu.
Čika Steva me je hrabrio u negovanju duge, ”andrićevske” rečenice kojoj sam bila sklona iako ona nije baš primerena novinarskom jeziku koji zahteva pre svega kratku, jasnu, logičnu informaciju. Ipak, pronašla sam žanr koji mi je odgovarao i u kojem sam mogla da koristim ”svoj stil”, kako sam ga u to vreme pretenciozno nazivala.
Naime, pošto sam se već oprobala u pisanju reportaža, urednik Momir me je obradovao sijasetom pohvala izrečenih u dahu: te zanimljivo, te vrhunski napisano, dostojno profesionalca, te imam odličan smisao za uočavanje detalja i njihovu implementaciju na pravo mesto… Slušala sam ga kao očarana, gotovo nisam treptala i samo sam želela da nikada ne prestane. Pohvale su toliko godile mojoj taštini da sam počela da se ponašam kao zvezda. Dolazila sam na posao kada sam htela, zadržavala se koliko sam htela, sve mlade kolege trudile su se da mi budu na usluzi ukoliko mi nešto zatreba – jednom rečju, sve je bilo savršeno osim… mog privatnog života koji gotovo da nisam imala. Naprosto, niko mi se nije dopadao a nisam htela da budem u vezi po svaku cenu.
Ili ču imati pravog momka ili nikakvog. Tačka.
Zbog nedostatka dešavanja na privatnom planu posao nisam zapostavljala, naprotiv. Odlazila sam na teren udaljen i dvesta kilometara ukoliko bih nanjušila dobru priču i, uporna kakva sam oduvek bila, uspevala sam da odradim gotovo svaku temu. Na prste jedne ruke mogu da nabrojim koliko sam se puta vratila neobavljenog posla.
Urednici su cenili moju snalažljivost pa sam, bogami, to počela da osećam i u novčaniku. A kada se zadovoljstvu onim što čovek radi pridruži i novac, motivacija više ne predstavlja nikakav problem. Posle dve godine honorarisanja primljena sam u stalni radni odnos iako sam planirala da se uskoro pridružim nekom mladom timu punom entuzijazma u jednoj od uspešnih privatnih izdavačkih kuća.
(Nastravak na broju 2)