Zaljubio sam se u profesorku s fakulteta

Ima ljudi koji mi nikad ne “sednu”. Isto je i s gradovima… A ima i onih drugih. Ovo je priča o njima…
Inspiraciju da je napišem pronašao sam u srcu, a motivaciju u ovom vremenu. Opšta rusofilija koja vlada ovih dana ponukala me je da s vama neznanima podelim tajnu da smo se Rusija i ja voleli pre gotovo dvadeset godina.
Dok kod nas još nisu došla smutna vremena, moj otac kao da je namirisao da ne bi bilo loše imati rezervnu varijantu za život. Kad su njemu, cenjenom građevinskom inženjeru, ponudili da za dobre pare ode u daleku i hladnu Rusiju, nije se dvoumio. Mislio sam da ćemo živeti kao tipična gastarbajterska porodica, on tamo, a majka i ja ovamo, ali otac nas je poveo sa sobom čim je
uhvatio ritam tog velikog grada, čim je počeo da misli kao jedan od njih i da nosi šubaru čak i kad dođe u Beograd.

Moskva me je očarala

Svoj prvi susret s ruskom prestonicom nikada nisam zaboravio. Meni, kao rođenom Dorćolcu, Beograd nikad nije bio veliki, pa sam tek Moskvu doživeo kao nešto… Velika, lepa, izgledala je kao kulisa nekog blokbastera. 0 Crvenom trgu da ne govorim… Sate sam proveo zagledajući sve njegove detalje, a ipak sam, kad sam se vratio kući, osećao kao da nisam sve video. Fascinantno…
Čini mi se da sam se mesec dana pripremao za veliku avanturu vožnje s kraja na kraj grada. A kad sam jednom osetio tu cirkulaciju, počeo sam da dišem kao Rus. Neverovatno brzo preuzeo me je taj grad…
Kako smo se preselili na mom prelazu iz srednje škole na fakultet, pauzu do početka predavanja iskoristio sam da ovladam bliskim nam jezikom. Bio sam mlad i vrlo brzo sam se bez problema s Moskovljanima upuštao u konverzaciju.
Upisao sam se na ekonomiju, kako sam planirao u Beogradu. Među studentima pridošlim sa svih strana osećao sam se kao svoj na svome. Ne znam da li zbog ruske zime, zbog mojih godina ili stvarnih okolnosti, tek, u to vreme život je bio lep, pa čak i sećanje na njega, verujte, na mene deluje lekovito.
Negde na sredini prvog semestra razboleo se stari profesor poslovne ekonomije i pročulo se da na njegovo mesto stiže mlada profesorka. Termin ”mlad” u akademskoj zajednici bio je uslovan, pa sam se žacnuo od iznenađenja kad sam shvatio da je dotična jedva nekoliko godina starija od nas. Tek onoliko koliko je trebalo da stekne sve titule koje je nosila uz ime Tatjana Sergejevič Gregorijevna.
Njena lepota bila je nespojiva s njenim nespornim intelektom. Čim sam je video, osećao sam se kao da sam poljubio patos. Čudio sam se zašto među ostalim studentima ne prestaje graja kad je mene lepota ove žene potpuno paralizovala.
Niska, odevena u uzanu odeću, izgledala je kao hodajuća bomba, a na mene je i delovala tako razorno. Plava kosa, kao u većine Ruskinja, ali nekakvog zlatnog sjaja, uokvirivala je nestašnim pramenovima punačko rumeno lice. Ne znam jesu li na njoj bile lepše usne ili oči, koje kao da su nasleđene od nekog pretka iz Sibira: kose, a lepe.

Hteo sam da umrem od stida

– Profesorka, mislili smo da ste vi naša nova koleginica – dobacio je neko. Rusi, u svemu neobični, nikada ni s nadređenim osobama nisu imali problem slobodnog pristupa. Tako je bilo i sada. Ona se na to nasmejala.
– Ne bismo imali ništa protiv – dodao je Viktor.profesorka
– Ja ne bih imao ništa protiv da mi profesorka greje krevet tokom zime – rekao sam tiho, misleći da me niko ne čuje, ali je to ipak bilo propraćeno smehom kolega, pa sam pomislio da me je Tatjana Gregorijevna zato značajno pogledala.
Udarila je nekoliko puta šakom po katedri da smiri graju, pa je prionula na posao. Kad je predavanje bilo završeno, dugo je pakovala svoje stvari dok smo mi izlazili, a kad sam ja prolazio pored nje, obratila mi se strogim glasom:
– Kolega, sačekajte me ispred kabineta.
Progutao sam knedlu. Ne znam jesam li se plašio sebe pred njom ili nje, ipak moje profesorke. Popeo sam se do kabineta i seo na stolicu ispred vrata. Brzo je došla. Tek me je okrznula pogledom i otključala kabinet, pa zastala da me propusti. Ostao sam da stojim nasred kabineta, jer mi lepa Tatjana nije ponudila da sednem.
– Kolega, čula sam šta ste rekli -počela je ljutito, a ja sam poželeo u zemlju da propadnem od stida. Ni u snu se nisam nadao da me je pozvala zbog toga. Prihvatio bih esej o Moskvi na hiljadu strana samo da ovako osramoćen ne stojim pred njom.
– Profesorka, ja…
– Odakle ste? – prekinula je moj pokušaj da se opravdam.
– Iz Jugoslavije – rekao sam.
– Znate li da posle ovoga mogu da vas izbacim s fakulteta? – se-valo je iz lepih očiju. Uhvatio me je strah, priznajem. – Kakvo je to ponašanje jednog akademca, znate li da za početak mogu da vas oborim na svom predmetu četiri puta?!
U Moskvi se u to vreme ispit mogao polagati i pasti samo četiri puta. Posle toga mogao si da dođeš po ispisnicu s fakulteta. Tek sam počeo da studiram, a stolica se poda mnom već tresla zato što sam bio nesmotren. Ma šta nesmotren, zaslepljen mladom profesorkom koja mi je, i dok su joj iz očiju sevale munje, bila neodoljiva.
– Profesorka, to je bila šala… – bilo je jedino što sam mogao da kažem u svoju odbranu.
– To nije manir jednog studenta, to nije ponašanje primereno na predavanju, a pogotovo na mom prvom… Znate li kako će me vaše kolege gledati sledećeg puta? Znate li da ste svojim detinjastim komentarom narušili moj autoritet?
(Nastavak na broju 2)

Otac čoveka koga volim pokušao je da me zavede

Veza sa Sašom najlepši je period u mom dosadašnjem života. Međutim, scena koju mi je priredio njegov otac dovela je u pitanje opstanak Sašine i moje ljubavi
***

Oduvek mi je značilo da posle podne malo dremnem. Ta navika ustalila mi se još od vrtića i nisam je se odrekla ni kada sam počela da radim. Naruku mi je išlo i to što je moj posao zahtevao da jutarnji vazduh u autobusu delim s pecarošima, a po okončanju radnog dana vraćala sam se kući radujući okrepljujućem snu pre ručka. Tako je, naime, bilo sve dok sam živela s roditeljima.

Otkad sam sa Sašom iznajmila zajednički stan, zadržala sam tu naviku, ali sam je zbog kuvanja ručka pomerila na večernje sate. Ne kažem da je Šaša zahtevao da ga čeka vruć ručak na stolu, kuvala sam zato što nakon posla nisam mogla da odremam praznog stomaka. U to doba dana osećala sam se poprilično napeto jer me je istovremeno mučio osećaj gladi i potreba da odremam, ali vremenom sam uspela da se naviknem.
Međutim, oduvek je bilo nemoguće nagovoriti me da idem na novogodišnje dočeke i da svoju udobnu zimsku pidžamu zamenim štiklama i haljinom, u kojima bih, kao po nepisanom pravilu, trebalo da opčinim nepoznate ljude. Niti je to za mene predstavljalo izazov, a još me je manje činilo srećnom. Nemam čak ni loša sećanja u vezi sa tim periodom godine, ali ne volim da se šepurim u toj jednoj noći niti da se pretvaram da od sutra počinje novi život, a racionalno sam biće i znam da, osim mamurluka i prežderavanja, novi dan može da donese samo probleme. Naročito ako je 1. januar radni dan, što se u mojoj firmi počesto dešavalo.

Kada sam počela da se zabavljam sa Sašom, krajem novembra pretprošle godine, odmah sam mu rekla da ne očekuje od mene da ću mu praviti društvo na no-vogodišnjem dočeku, naravno, pod uslovom da naša veza do tada opstane. Gledao me je onim svojim modroplavim očima verovatno se pitajući da li sam normalna. Ispostavilo se, međutim, da je bio toliko zaljubljen u mene pa je, umesto uspostavljanja bilo kakve ”dijagnoze”, rekao:
– Zauvek ćemo ostati zajedno. Pronašao sam te i ne nameravam ni zbog čega na svetu da se od tebe odvojim… pogotovo ne zbog Nove godine koju, verujem, nas dvoje možemo da dočekamo na mnogo kreativniji način.
Tako smo, na zajedničko oduševljenje (što su moji roditelji otišli na zimovanje), nas dvoje nadolazeču 2009. dočekali u mojoj sobi, u mom devojačkom krevetu, jedno uz drugo.
– Bio je to doček iz snova – govorili smo kasnije kada smo želeli da evociramo uspomene na divnih desetak zimskih dana koje smo sami proveli u stanu mojih roditelja.

(Kliknite na broj 2 za nastavak)

Posle očeve smrti saznao sam da imam sestru

Gledam kroz prozor u siv kišni dan i razmišljam odakle da počnem svoju ispovest. Februarska izmaglica pala je na dvorište kao da upravo najavljuje zimu, a nje mi je, kao i kiše i bezvoljnosti, preko glave. Otkad znam za sebe, pomalo sam depresivan, siv, tmuran, tih i bezvoljan. Možda sam se naprosto takav rodio, možda u svakome od nas čuči predispozicija za radost ili tugu. Može biti i da me je oblikovalo okruženje, jer sam odrastao u veoma specifičnim okolnostima.
Od prvih spoznaja o životu imam sve: roditelje, prijatelje, rodbinu i poznanike, kuću, stan, vikendicu i firmu, doduše očevu. Pojam nemaština, s kojim se većina mojih drugara iza razreda svakodnevno susretala, bio mi je potpuno nepoznat. Uvek sam imao najbolji školski pribor, prvi sam uplaćivao ekskurzije, davao najviše kad smo skupljali novac za poklon razrednom starešini i kupovao najlepše poklone prijateljima. Pomislio bi neko daje ovo što sam nabrojao dovoljno za sre-ćan život, a ja bih mu, pogotovo u to dečačko doba, sve to ubacio u torbu i menjao za – osmeh. Novac možda, a tek sam danas
toga svestan, čini da nas manje boli glava, lišava nas svakodnevnih briga, kojima su podložni oni manje situirani, ali znam da se njime sreća ne može kupiti…

Nesrećno detinjstvo

Šta je meni, zdravom i pravom, pored svega što sam nabrojao, nedostajalo, pitate se, a ja ću, da ne gubim vreme, odmah početi da nabrajam. Prvo su mi nedostajali brat ili sestra, tačnije, oboje. Čeznuo sam da se u našoj luksuzno na-meštenoj kući čuje dečja graja, smeh, svađa, otimanje, sve ono što sam svakodnevno gledao u kućama svojih drugara. Mama i tata mogli su da imaju još dece, ali ih nisu hteli. Baš u vreme kad sam se rodio, posao im se zahuktao, pa nisu hteli da gube najbolje godine života na me-njanje pelena jer su se upravo osovili na noge. Nisam navikao da dosađujem ili protestujem, ako sam ponekad pitao mamu i tatu zašto samo ja od svih vršnjaka nemam brata ili sestru. Odgovora se ne sećam, njihovo objašnjenje čuo sam jednom prilikom na večeri s prijateljima i poslovnim sarađnicima, koji su im čestitali što su bili tako odlučni, iako su se, kao i ja, potiho čudili toj hladnokrvnoj rešeno-sti da me uskrate za najboljeg prijatelja u životu.

Uza sve to, i roditelji su mi nedostajali. Radili su i po dvanaest sati dnevno – da bih ja imao sve o čemu druga deca sanjaju, kako su objašnjavali, a ja sam to vreme provodio s dadiljama, mladim, starim, dobrim, lošim, a bilo je svakakvih. Nisam bio srećan iako su bile zadužene isključivo za mene, dok su druge žene bile spremačice, a kuvarica iz jednog poznatog restorana, kad bi završila smenu, pozabavila bi se našim istančanim čulima ukusa. Na stranu to što ni najukusnija večera kad je jedete sami, ne predstavlja preterano zadovoljstvo. Da, za stolom za dvadeset četiri osobe i u društvu roditelja osećao sam se kao da sam sam, pogotovo što su oni razgovarali isključivo o poslu. Mislim da su mi zavideli samo nepoznati na ulici, jer sam uvek bio moderno odeven, snabđe-ven svim mogućim gedžetima, namirisan i sa aktuelnom frizurom. Zavist pominjem jer je i to emocija, a ja sam celog života žarko želeo samo to da u nekome izazovem bilo kakav osećaj osim ravnodušnosti, koju sam uglavnom čitao na licima poznatih. Možda bi sve bilo drugačije da sam bio otvoreniji i spontaniji, ali, svestan činjenice da ni roditelji nisu baš zainteresovani za mene, nisam se usuđivao da se otvorim ni pred drugima.

Otac se razboleo

U školi nisam imao problema, jer su svi znali čiji sam, pa sam shodno statusu dobijao ocene iako se nisam mnogo trudio. Opet, baš se zato nisam trudio. Rekoh, bio sam bezvoljan i poprilično nezainteresovan za svet oko sebe.
Devojke su, doduše, pokazivale da ih zanimam, ali kad bih i u njihovim očima ugledao ravnodušnost, odlazio sam dalje ne proveravajuči može li neka od njih da dopre do mene pravog.
I ko zna koliko bi to potrajalo da se moj otac nije razboleo. Od silnog stresa i neurednog života, srce je počelo da mu slabi, pa je posle jednog teškog infarkta do-živeo i drugi, koji je bio koban. Uspeo je tek da reši papirologiju oko nasledstva firme, mada tu, mislio sam, nije bilo nepoznanica. Bilo mi je, pravo da vam kažem, čudno što se čovek koji umire bavi takvim stvarima umesto da se od mene propisno oprosti, ali znajući ga, to sam mogao da očekujem. Mama se u prvom trenutku slomila, mislio sam da je potpuno izgubila razum, ali ubrzo se povratila. Kad sam je posle mesec dana video u crvenom poslovnom odclu, znao sam daje odlučila da prkosi bolu. A ja… žalio sam oca pre svega zato što nije stigao da uživa u silnom bogatstvu koje je stekao, pa tek onda iz sebičnih, dečjih razloga, jer sam njegovom smrću izgubio jednu od dve bliske osobe, na koje sam ipak mogao da računam.
Posle nekog vremena pozvao nas je advokat.
– Jovan mi je – rekao je advokat nakon što je, izražavajući saučešće, čak i nos maramicom obrisao – ostavio neka uputstva.
– Uputstva? – majka je podigla obrvu. – Otkad se za testament lako kaže?
– Pre testamenta ostavio je neka uputstva, da ne kažem uslove.
– Za mene? – izbečila se. Uvek je smatrala sebe moćnijom od njega, a često se tako i ponašala.
– Pre svega, za mladog gospodina – pogledao me je, što me nateralo da se uključim u razgovor.
– Mladi gospodin se tek ispilio – ne pogledavši me, nastavila je majka. – Punoletan je onoliko koliko je meni trebalo da prohodam – bila je zajedljiva bez potrebe.
– Svejedno – nastavio je advokat. – Moja je dužnost da mu uručim ovo pisamce, a posle ćemo se videti.
– Posle čega? – ništa kraljici majci nije bilo jasno.
– Tu su smernice, biće vam jasno kad pročitate. Još nešto: naznačeno je da mladi gospodin sam obavi taj prvi deo posla.
(Nastavak na broju 2)