Oženio sam se ASPIDOM KOJA JE SINU I MENI ZAGORČALA ŽIVOT

Kada čovek naiđe na pogrešnu osobu, sve ono što stvara s njom gubi smisao. Ostaje samo kajanje, a oseća prazninu u duši i postaje svestan činjenice da mu je ostalo još malo vremena da ga ispuni nečim bar nalik na sreću…

***

Hej, Mladene! Mladene, jesi li to ti?! – prenu me duboki, hrapavi glas pa se okrenuh za čovekom s kojim sam se upravo mimoišao.
– Ratko? Druže moj, da li je moguće?! -oči mi se orosiše, ali se pozdravih s njim onako, muški.
– Pa nismo se videli sto godina…
– Eh, sto… Nismo baš toliko stari – odgovorili, prstom pokazujući svoju i njegovu sedu kosu.
– Ma, kad počnemo da se lečimo po banjama i da sa sobom vodimo unuke za ne daj bože, svaka nam je godina premija. – A gde su ti ta dečica? – upitah.
– Kakva dečica, moj Mladene? Momčina, jedva sam ga namolio da krene sa mnom. Njemu su sada zanimljivije devoj-čice nego deda – nasmešio se, osvrnuo oko sebe i doviknuo je: – Igore, dodi!

Puka slučajnost

Prišao nam je naočit, visok momčić, otprilike šesnaestogodišnjak.
– Šta kažeš, dete, je li? – nasmeši se Ratko, ponosan na svog unuka.
– Bože, isti otac – posmatrao sam njegovu gustu, kestenjastu kosu i široko lice.
– A ti? Kako su tvoji? – upita Ratko.
– Eh – odmahnuh rukom. – Moja priča nije ni približna tvojoj. Žena omatorila, baš kao i ja, zvoca za svaku sitnicu, Marko ostao neoženjen…
– De, de, nije smak sveta, oženiće se. Znaš da ti ja donosim sreću. Sećaš se onog našeg susreta u selu, a? – ponovo se nasmejao.
– Nego, slušaj, sad mi je vreme za terapiju. Evo ti broj telefona u hotelu, pa da se sutra vidimo i siti ispričamo. Važi?
– Važi, zvaću te sigurno.
– E, tako. Uzdravlje, pa ćemo se videti! – Ratko je odmahnuo rukom, potom je zagrlio unuka i zajedno su nestali u mnoštvu ljudi, a ja sam osetio nekakvu nemoć u nogama pa sam se spustio na prvu slobodnu klupu u parku.
Ratko je bio moj stari drug iz momačkih dana. Odrasli smo u istom selu, ali sada nisam bio siguran u to da mi je onda doneo sreću. Zapravo, znao sam da je to bila puka slučajnost, a sve ostalo moja sudbina.
Pred očima mi blesnuše davna vremena kada sam sa službovanja došao na odmor u svoje selo. Sve je bilo gotovo isto kao pre dvadesetak minuta.
– Pa gde si, Mladene, zaboga?! Osladio ti se život u gradu pa si zaboravio svoje selo – Ratko se zagonetno smešio.
– Hm… – podigoh obrve, srećan što sam u svojoj koži.
Gradske devojke spopadale su me na svakom koraku. Vranjanke, vrele krvi, a ja u najboljim godinama sav važan u onoj uniformi. Tada, pre gotovo četrdeset godina, nisu se pričali vicevi o „pandurima“, već smo bili neko i nešto, dobra prilika za svaku devojku.
– More, tebi je vreme za ženidbu. Pogledaj – Ratko pokaza rukom petogodišnjeg dečaka – to je moj sin – dodade ponosno.

Mršava, bledunjava, nejaka

Tada sam se prvi put dobro zamislio. Čvrsto sam odlučio da se oženim i to sam učinio. Posle sam se pokajao, ali kasno. Kajem se i danas. Jedino mi je žao što mi Bog podari sina, zdravog i pravog, a njemu se ne dade da stvori svoju porodicu. Boli me to, kao i svakog roditelja, a opet, mislim da na silu ništa ne biva i da je možda bolje da doveka ostane sam nego da se kaje kao ja svih ovih godina. Da sam mladi, sigurno bih se razveo, makar da u miru preživim penzionerske dane. Trebalo je to da učinim mnogo ranije, ali beše neko drugo vreme i takvu bruku sebi nisam mogao da priuštim. Valjda mi je tako bilo suđeno.
Odrastao sam u pitomom selu nadomak Kruševca. Živeo sam srećno i bezbrižno, kao i sva seoska deca.
Po čitav dan jurcali smo po šumi, verali se po drveću, preskakali potok, a fudbal smo igrali krpenjačom. Nismo se razvrstavali na bogate i siromašne, bar do vremena kada smo ojačali, pa su oni I imućniji morali da pomažu roditeljima 1 na njivi i oko stoke, a mi, siromašni, tek da okopamo ono malo bašte iza kuće.
Mati mi beše mršava, bledunjava žena, nejaka, ali srećna što je uspela da me i podigne kraj mog oca, večitog pijanca i razočaranog u život.
Prava mučenica. Kako su me školovali, to samo Bog zna, ali na tome ću im biti zahvalan čitavog života iako sam odavno postao svestan činjenice da obrazovanje nije preduslov za srećan život.
U devetnaestoj sam obukao plavu h uniformu i otišao na službovanje u Niš, a tri godine kasnije u Vranje. Momačku sobu delio sam s kolegom, hranili smo se u menzi a imalo se šta potrošiti na izlaske i ponešto poslati roditeljima. Posle tri godine ponovo sam uzeo knjigu u šake u želji da napredujem na poslu. Doduše, priznajem da mi je bilo teško da učim, jer su mi mnogo draže bile igranke i izlasci s devojkama. Ma, bilo je dovoljno jednom da ih pogledam svojim plavim očima, pa da se onako vitke, u ravnim cipelicama i svetlim haljinicama, sjate oko mene kao pčelice. Mogao sam imati svaku koju poželim.
(Nastravak na broju 2)

Zavolela sam momka koji je TREBALO DA ME ZAVEDEI OSTAVI

Imala sam visoke standarde prilikom odabira muškaraca. Majka ie govorila da ću ostati usedelica zbog svoje gordosti. Niko ni slutio nije da će se pojaviti Bata

***

Bilo mi je nezgodno pre nego što sam te upoznao. Na kraju krajeva, ne bih te zavoleo da si mi bila samo zadatak
Od prvog utiska koji je neko ostavio na mene mogla sam da skontam s kim imam posla. Isto pravilo važilo je i za emotivne veze. Prvi sastanak bio mi je najvažniji. Zato je prvi izlazak s Batom mnogo obećavao.
Upoznali smo se na žurki zajedničkih prijatelja. Nije nam odgovarala muzika, pa smo dobar deo večeri proveli na terasi trudeći se da čujemo jedno drugo i da ignorišemo turbofolk koji je treštao iz dnevne sobe.
Kad smo oboje bili na kraju živaca, razmenili smo telefone i dogovorili se da ćemo se uskoro videti u nekoj prijatnijoj atmosferi, koja će nam omogućiti da pričamo normalnim tonom. Već sutradan me je pozvao i dogovorili smo prvi izlazak.
Našli smo se na Adi, kod rampe. Kafić u koji je hteo da me odvede trebalo je da bude iznenađenje.
– Jesi li se nekad vozila otvorenim vozićem? – upitao me je čineći svoj izbor kafića još interesantnijim.
– Nisam – odgovorila sam.
– Sad imaš priliku, pa je iskoristi – pridržavši mi rukom leda, propustio me je da uđem u vagon koji je zastao tik pored nas.

Vožnja u voziću, koji je više podsećao na one dečje iz luna-parkova, nije me toliko fascinirala, koliko osećaj da se-dim u Batinom društvu dok nam vetrić oboma mrsi kosu. Do kraja puta, a da ne znam zašto, zatreskala sam se u svog saputnika kao tetreb. Nije bilo toga što mi se na njemu nije dopadalo. Od guste svetle kose i svetlih očiju, preko širokih ramena i uskih farmerica, sve je bilo savršeno. Toliko savršeno da sam pomislila da se nisam dovoljno sredila za takav izlazak. Imala sam na sebi jednostavnu, lepršavu plavu haljinu, sandale s platformom od plute i šminku u tragovima. Jedva da sam snenela maškaru i sjaj za usne, a kosu sam vezala u rep. Previše nonšarlantno shvatila sam naš dogovor da bih tokom puta do kafića shvatila da
je trebalo da se pokažem u boljem izdanju. I zamalo da zbog toga izmislim glavobolju i naše druženje ostavim za drugi put kad je Bata rekao:
– Stigli smo, lepotice.
Prijatno me je iznenadio tim komplimentom. Čak previše. Bolje rečeno, nikada me niko nije oslovio s „lepotice“, a to je bilo dovoljno da mi dalji tok večeri ostane u sećanju tek maglovito.
Uglavnom je on pričao. Ja sam bila tiša nego inače, ali osećaj je bio dobar. Tr-gnula sam se jedino kada nas je konobar opomenuo daje fajront, zamolivši nas da pođemo. Kasnije, tokom šetnje, razmenili smo prve poljupce. Ta predivna noć završila se obećanjem da će me nazvati.

(Nastravak na broju 2)

Kada me je žena napustila, život sam podredio kćerki

Veze mi nikada nisu bile jača strana. Divio sam se onima koji su umeli da priđu devojkama i kažu ono što treba da bi ih osvojili. Za mene je bilo pravo čudo kada sam doživeo iskustvo prvog poljupca, seks da ne spominjem. Do svoje dvadesete nijednu devojku nisam uspeo da upoznam sa svojim roditeljima niti daje privolim da ostane sa mnom u vezi duže od nedelju dana. Neke od njih nisam čestito ni poljubio.
Već se uveliko šuškalo po familiji da ću celog života ostati ”mamin sin” i ma koliko da sam se trudio, takvo mišljenje
0 sebi godinama nisam mogao da promenim. Nažalost, nisam uspevao da promenim bilo šta ni u sopstvenom stavu i razmišljanju. Tek kada sam počeo da radim, malo sam se oslobodio i postao sam opušteniji i otvoreniji za kontakte sa ženama. Ni ta iskustva nisu bila vredna pomena, ali meni su bila značajna.
Uglavnom, kada sam posle dvogodišnje veze s Lidijom odlučio da se oženim, dušebrižnici su se zapitali: ”Otkud to najednom?”. Objašnjavati da mi je četrdeseta na pragu, da sam s Lidijom proveo više vremena nego sa bilo kojom drugom i da je, na kraju krajeva, volim, činilo mi se uzaludnim. Zato se nisam trudio.
Bilo mi je važno da budem sa ženom do koje mi je stalo, a koja me je volela uprkos mojim manama.
Devojka s viškom hrabrosti Lidija nije bila ni lepša ni pametnija od drugih devojaka s kojima sam se družio. Ipak, bila
je hrabrija od njih. Predložila mi je da izađemo i, iskreno govoreći, prihvatio sam to u nedostatku dovoljno jakog razloga da je odbijem. Posle prvog, usledio je drugi izlazak, pa treći… Malo-pomalo, Lidija se uvukla u moju svakodnevicu. S njom sam mogao da pričam o svemu. Znala je da nisam baš snalažljiv u ophođenju sa ženama pa je zato u većini situacija ona preuzimala inicijativu. To mi je, priznajem, umnogome olakšavalo život i počeo sam da posmalram sebe iz drugog ugla.
Iz dana u dan raslo je moje samopouzdanje i osećaj da mogu da ostvarim gotovo sve što poželim. Do naše druge godišnjice toliko sam se okuražio da sam je zaprosio. Zapamtio sam da nije bila iznenađena. Činilo se kao da je baš to očekivala i pristala je bez razmišljanja. Voleo sam je zbog tog, samo njoj svojstvenog, načina na koji je donosila odluke. Nikada me nije dovodila u zabludu niti je dozvoljavala da se zamaram u iščekivanju odgovora. Između ostalog, i to ju je činilo drugačijom u odnosu na druge devojke koje sam poznavao.
Prve tri godine našeg braka proveli smo u zajednici s l.idijinim roditeljima. To je bilo idealno rešenje s obzirom na činjenicu da nam je već tokom prve godine bila potrebna pomoć oko bebe. Lidija je patila od postporođajne depresije a ja se nisam snalazio u kupanju devoj-čice koja je na dlan mogla da mi stane. Ključnu ulogu odigrali su Lidijini roditelji i na tome smo im bili neizmerno zahvalni.
Kada je naše dete prohodalo, a nas dvoje očvrsnuli kao roditelji, poželeli smo da se osamostalimo. To smo uspeli za svega nekoliko meseci. Lelu smo upisali u dečji vrtić, a nas dvoje organizova-li smo se bolje nego što je iko očekivao.
Naizmenično smo odvodili I.elu u vrtić i s njom zaista nismo imali problema. Slušao sam priče drugih očeva i majki, koji su muku mučili s decom jer nisu hlela ni da jedu ni da spavaju i, pravo da kažem, zahvaljivao sam Svevišnjem što smo I.idija i ja u tom pogledu bili privilegovani. S Lelom se znalo kada treba da spava, kada da se kupa, a u za-bavište je odlazila, za razliku od većine dcce njenog uzrasta, sa osmehom na licu. Vrlo rano je progovorila i, kako je vreme prolazilo, usavršavala je tu veštinu.

Do četvrtog rođendana izgovarala je lako smislene i povezane rečenice da smo se Lidija i ja u čudu gledali. Svi su nam savetovali da je upišemo u školu čim je napunila pet godina, ali nismo želeli da joj uskraćujemo dve godine bezbrižnog detinjstva.
– Ionako će – govorila je Lidija – dobar deo mladosti provesti u školi. Nema potrebe da je opterećujemo pre vremena.
Naravno da sam se složio s tim.

(Nastravak na broju 2)