… kad ljubav zakasni

Ima tih dana kada čovjek umre iznutra, a niko ni ne primjeti.
Ubiše u meni sve osjećaje. Samo tugu ostaviše. Mrzim utorak..

Da smo se voljeli manje, ja bih sada imao manje rana na srcu, a ti bi dugovala manje izgovora. Da smo se voljeli manje, ti bi sada imala čistiji obraz, a ja bih imao mirnije snove. Da smo se voljeli manje, ti bi nekog ljubila bez straha, a ja bih nekog ljubavi zvao. Da smo se voljeli manje, puno bi nam više od života ostalo…
Ali ništa vrijedilo ne bi, jer kakav bi to život bio, da smo se voljeli manje?

Zašto te ljudi žele natrag kada vide da ti bez njih ide sasvim okej. Zasto ?
Možda zato, možda što tek kada shvate šta su izgubili i žele da se vrate..
A ja tebi necu zamjeriti što si se vratila, ali ću zamjeriti što si mislila da možeš bez mene. Sve do sada mislila si da možeš. Zašto te ne bih sada pustio da to i pokušaš. Da te pustim,na onaj pravi, životni put bez mene..
Puno je vremena prošlo. Puno ne znači dovoljno.. Ali koliko ce vremena proteći da kažem da je dovoljno. Kada ce doci taj dan ?
Lažu, lažu, lažu da vreme leči sveee.. Vrijeme ce liječiti samo naviku na tebe. A kad je prava ljubav u pitanju ? Šta onda ? Kako ? Imam bezbroj pitanja. Zašto da i zašto ne.
Nemam odgovora, što je najgore – stvarno nemam.

Uzaludno pišem, ali i to ce proći. Valjda će. Kažu da sve prolazi.Ali ljubav me još nije prošla. Pitam se hoće li ubrzo. Ili će me držati kao i sve ostale pojedince sa ovakvim karakterom. Da li postajem nalik Vasi Ladačkom iz Balaševićevih pjesama i romana ? Isti smo karakteri, Balašević kao da opisuje moju dušu. U svakoj pjesmi, riječi. Potpuno isti. Nažalost.. Uvijek sam volio takve karaktere, one obilježene za život cijeli, koji će nakon određenog dijela života reći STOP i odlutati negdje u unutrašnjost sebe, postati hladan na osjećaje i emocije, a pitam se je li to zaista rješenje ili samo bježanje od stvarnosti ?
A bio je to jedan od onih pogleda: pogled koji ubrzava krv u venama i tjera osmijeh na lice kad ga se sjetite, pogled koji je nemoguće zaboraviti.

Bol

oklikoSubotnje veče je bilo kad smo se upoznali, tu veče mi je urezao svoje ime u srce.Vidjela sam ga kako me gleda svojim tužnim plavim očima. Izvela sam glupost da mi pređe, prišao je i rekao ime Muamer.. Nisam znala da ću se prepustiti strancu kojeg tek upoznajem, držali smo se za ruku šetajući do moje kuće, osjećala sam nešto što nikad nisam osjećala. Prolazilo je vrijeme u meni je gorjela ljubav, voljela sam ga, ali on je hladio, vremenom mi je slabije dolazio, na poruke nije odgovarao bila sam tužna i razočarana, svijet mi se rušio.

Došao je praznik, izašla sam sa društvom, tu noć upoznajem dečka koji je iskoristio moju slabost i učinuo me svojom, a čuvala sam se za njega, ali ga nije bilo ni tu noć. Prolazili su dani padala sam u tamu jer sam saznala da sam u drugom stanju, teško mi je bilo jer nije Muamerovo, ali on nije bio tu samo bi se vremena na vrijeme javio.. Dečko sa kojim sam u drugom stanju bila volio me i ponudio mi brak, pristala sam.

Nakon nekog vremena, Muamer je došao i rekla sam mu da se udajem,  on je mislio da ga zezam, tad je bilo posljednji put da ga vidim. Udala sam se i bebu izgubim,  teško mi je bilo jer muža nisam voljela, stalno sam mislila na Muamera. Prošle su četiri godine u meni bol ista samo njegovo ime mi je u srcu,  sa vremena na vrijeme gledala sam mu fotke na internetu, ali nisam se smjela javiti,  nisam znala njegovu reakciju.

Prošlo je sedam godina, čuli smo se.. On se nije oženio još, bila sam presretna što ga vidim, tijelo mi je drhtalo kao prvi put. Pričali smo o svemu,  o nama, kaže da je patio, tražio me, a ne zna da sam i ja patila sve godine i u svakom tražila nešto njegovo.

All of me

Imala je ne toliko prijatelja već samo nekoliko pravih, želela ih je još. Sasvim slučajno počela je da se dopisuje s jednim dečkom, kasnije postao joj je najbolji prijatelj a zatim i brat. Uvek su bili tu jedno za drugo, u svemu su se podržavali, savetovali jedno drugo, uvek joj je pružao rame za plakanje, uvek je zagrlio i nije je pustao dugo, plakao je zajedno s njom, smejao se kad i ona, nazivao je slatkim imenima kao i ona njega, sve u svemu bili su prijatelji koji se mogu zamisliti. Postao je deo njenog srca, znala je sve o njemu i njegovoj porodici, pomagala mu je oko škole, oko devojaka, oko svega, ali njoj je pomoć bila najpotrebnija. Bila je zaljubljena u njega, iako nije htela da ga vidi s drugim devojkama , htela je da bude srećnan pa ga je gurala u narucje nekih dvolicnih osoba. On je imao osmeh na licu a ona? Ona se iznutra slamala a spolja je bila presrećna i nije otkrivala svoja osećanja. Pricao im je da imaju najlepši zagrljaj a iznova i iznova se vraćao u njoj i njenom zagrljaju, povredjivao ju je, čak je znao i da joj ne odgovara na poruke. Obrisala je suze, podigla je glavu i okrenula igru, sada je ona njega povredjivala a on? On ju je krivio zbog toga, preživela je sve osim jednog, nije prestala da ga voli. Nije bila lepa, bila je ružna iako čistog srca on to nije cenio, želeo je princezu na zrnu graška i uvek je od tih princeza dobijao samo suze i razocarenje, opet ga je tešila ali boji se da sledeći put kad mu bude potrebna ona nece biti tu.