Spasao me je učmalog života

U vreme kada je moja generacija rođena, a to pouzdano znam iz priča onih koji su me na svet doneli, emocije su se svodile na pitanja o tome imamo li šta da jedemo, obučemo i jesmo li sve ispravno odradili da bismo sačuvali ”čist obraz”. Sa odrastanjem generacije kojoj pripadam, neke nove vrednosti počele su da zamenjuju stare pa su neki od nas svojim roditeljima lagano ”otvarali oči” pitanjima o dopadanju, poljupcima i ljubavi.
Moj slučaj bio je nešto drugačiji jer sam još kao petnaestogodišnji devojčurak smatrala da su ”osečanja precenjena, da im se daje značaj kakav ne zaslužuju i da mi se čini da ljudi žive mnogo srećnije i zadovoljnije kada se na njih ne osvrću”.
Prenebregnula sam činjenicu da je pubertet tek preda mnom. Osim toga, nisam mogla da pretpostavim da ću se zaljubljivati i odljublji-vati mnogo češće nego moji vršnjaci.
Do dvadesete godine smenjivale su se u mom životu i male i (tada sam verovala) velike ljubavi, i svaka od njih u određenom trenutku bila mi je posebna, jedina i neprocenjiva. Mnogo toga desilo se od tada do danas, mnogo toga se promenilo i, bez obzira na neizbežne propratne probleme, u dubini duše zahvalna sam što sam svim tim promenama bila svedok. Promenila sam se i ja.

BILA SAM ŽRTVA SOPSTVENOG IZBORA

Udala sam se u tridesetoj godini, u skladu sa svojim davnašnjim stavom da su emocije precenjene. Osim godina i čestih komentara moje majke ”da će umreti ne dočekavši da vidi unuke”, najviše sam se odlučila za taj korak zbog premora i odsustva zajedničkih tema za razgovor s prijateljicama. Dok su one bile okupirane decom, muževima, zimnicom i gomilama veša, ja sam jurcala s posla u izlazak i zato sam često bila iscrpljena i nenaspavana.
Izabrala sam Stevu. Potpuno isključivši emocije, računala sam da će mi život s njim biti komotan i udoban a, osim toga, duže od dve godine ubeđivao me je da smo ”stvoreni jedno za drugo”. Iskrena da budem, bila sam svesna činjenice da smo Steva i ja kao ”nebo i zemlja”, ali činilo se da je on čovek od reči i neko ko poštuje davno zaboravljene vrednosti. U tom smislu ličio je na mog oca, što mi je davalo dodatnu sigurnost da se upustim u nešto čemu je zagarantovana svetla budućnost. I, šta
da kažem, udala sam se, zaboravila izlaske i posvetila se porodičnom životu. Ponovo sam ”primljena” u društvo svojih prijateljica jer smo, zahvaljujući drastičnoj promeni u mom životu, opet imale zajedničke teme za razgovor. Od tih zajedno ispijenih kafa i obaveznih porodičnih skupova bolela me je glava, ali to je bila cena koju sam morala da platim da bih se uklopila u ono što se naziva normalanim društveno-porodičnim životom.
U prvim mesecima braka, ako zanemarim činjenicu da sam Stevu jedva viđala jer smo radili u različitim smenama, nerviralo me je pitanje koje sam sa svih strana slušala a koje je (pretpostavljate) glasilo:
– Ima li šta novo?
– Nema – odgovarala sam gotovo očajna što niko ne razume da je za trudnoću, osim želje, potreban i partner.
Međutim, kada su Stevini roditelji izvršili pritisak na njega i uz pomoć silnih veza uspeli da ga prebace u bolju firmu, ”prionuli smo na posao”. Ne grešim kada kažem ”posao” jer se posle dve godine upražnjava-nja seksa po satnici koju su nam stručnjaci odredili, taj, inače predivan čin, pretvorio u mučenje. Napokon, kada mi se smučilo da bukvalno odrađujem nešto u čemu bi trebalo da uživam, rekla sam Stevi:
– Možda naprosto nismo stvoreni da imamo decu.
Naljutio se rekavši da moj negativni stav najviše doprinosi tome da izgledamo kao svi jadni parovi koji zaista imaju prave probleme i zato su lišeni potomstva.
– Nama ništa ne fali – govorio je – to su potvrdili svi stručnjaci kod kojih smo dosad bili. Neću da dozvolim sebi da razmišljam na tvoj način.
Nisam mu tada rekla da ga ne bih dodatno žestila, ali razmišljala sam o tome da čak i kada se sprema najukusnije jelo, može da bude bljutavo ako se ne priprema iz ljubavi. Činilo mi se tada i, kako je vreme prolazilo, bila sam sve više ubeđena da nam za nastanak novog života nedostaje upravo pomenuti začin.
Mučenje, rudarski posao ili kako god nazvala ono što treba da liči na seksualni čin, godinama mi se sve više gadio da bih u trideset petoj godini zaključila da se sve što se radi uprkos svojoj volji i želji, a u cilju poštovanja nepisanih društvenih normi, može podvesti pod jedan izraz – silovanje. Nisam želela da se osećam kao žrtva, a već sam to bila. Postala sam žrtva sopstvenog izbora još onog dana kada sam odlučila da se udam za nekoga za koga sam od početka znala da mi ne odgovara.
(Nastavak na broju 2)