Nesudjeni

Ova prica koju cu vam napisati je istinita i nije niti jedan dio izmišljen!

Bilo je to prije godinu i pol, ja i moji roditelji smo bili pozvani na svadbu. Došao je i taj dan i kada smo došli kod mladoženje nije bilo nikog iz mog društva pa sam se družila sa svakim po malo. Jedino što mi se svidalo je to da je došao jedan decko koji je bio veoma simpatican. Nakon što smo bili kod mladoženje svatovi su krenuli po mladu. Kada smo stigli kod mlade iza mene je stajao jedan decko crne kose, visok oko 180, sa tamnim naocalama i u odjelu. Na pocetku mi je malo zapeo za oko ali nisam puno obracala pažnju na njega. Nakon vjencanja smo krenuli u restoran. Do njega ima negdje oko jedan sat vožnje. Negdje na polovici puta iza našeg auta se stvorio tamno plavi Audi A8 Švicarskih tablica i u njemu onaj decko što je stajao iza mene. Svako malo nas je prestizao pa mi njega i to nam je bilo jako zabavno. Iako se nismo poznavali osim što sam ja znala da se samo zove Danijel stalno smo se pogledavali i zezali svako iz svog auta. Kada samo stigli kod restorana moje prve rijeci koje su bile upucene njemu su bile:”Kakva je to vožnja?!” On se na to nasmijao svojim prekrasnim osmjehom. U restoranu dok smo svi plesali ja sam sve više pogledom tražila njega i sve više sam se zaljubljivala. Nakon pola noci kada su se davali pokloni mladencima ja sam sjedila sama za stolom i odjednom je on sjedio uz mene. Nježno mi se nasmijao i pitao me:”jeli mi dosadno i hocemo li otici malo van?” Ja sam mu odgovorila da cu doc kada mi se vrati frendica. Kada smo otišli van malo smo pricali i zezali se, a on me uvijek pogledavao i omamljivao me svojim osmjehom. Nakon nekih sat vremena ja i frendica smo išle do auta i kada smo se vracale on je sjedio na ljuljacki i uz njega njegov bratic. Dok smo prolazile on nas je pozvao da im dodemo pravit društvo, a nama je to naravno dobro došlo. Taman kada smo se raspricali došli su moji i ja sa morala kuci.

Bivši momak pokušao je da se ubije zbog mene

Milan i ja zabavljali smo se tri godine i bili smo par iz snova. On – visok, crn, uvek nasmejan i vedar, a ja – plava, krhka i, kako je govorio, kao anđeo. Ljudi su govorili da smo jedno drugom suđeni, da smo dve polovine istog bića, koje su se konačno pronašle.
Jednom prilikom smo uradili uporedni horoskop u kojem je stajalo da smo rođeni jedno za drugo. Moje prijateljice radovale su se našoj sreći, a istovremeno nam i zavidele, a njegovi drugovi su pola u šali pola u zbilji govorili daje Milan bio “gotov” onog trenutka kada me je upoznao. Naši očevi vremenom su počeli zajedno da odlaze na pecanje i u tim prilikama planirali su svadbu, a majke su često išle
u grad da razgledaju nameštaj za našu još nesagrađenu kuću…

Prestala je ljubav

Živeli smo u pravoj bajci, a poznato je da u svakoj bajci postoji negativac, zla veštica ili vila koja zagorčava život nevinim i dobrim ljudima. Ovoga puta glavni negativac male porodične bajke bila sam ja: zla, ohola i bezobzirna, tako su ljudi pričali. A moj jedini greh bila su moja osećanja. Prestala sam da volim Milana. Kako? Ne znam… Jednostavno, prestala sam da ga volim. Ljubav je iščilela iz mog srca u kojem se nastanila netrpeljivost, sažaljenje i prezir. 0, želela sam da povratim nekadašnji zanos, htela sam da ga volim onako kako se muškarac voli, ali nisam mogla.
Tih dana izbegavala sam susrete s Milanom, krila sam se od roditelja i prijatelja i pokušavala da prisilim sebe na to da još jednom razmislim. Pokušavala sam da naredim sebi da ga opet zavolim.
– Nikolina, šta se dešava s tobom? -duboko zabrinuta, majka je ušla u moju sobu.
– Ništa… – odsutno sam odgovorila.
– Mene ne možeš da lažeš, kaži mi šta ti je. I da si ubila čoveka, pokušala bih da te razumem, a verujem da nije toliko strašno – nežno me je zagrlila.
U tom trenutku sam odlučila: Ostaviču ga! Zagrlila sam majku najjače što sam mogla i zaplakala od bola koji me je raz-dirao. Ne znam kako to da objasnim… Nisam ga volela, a to me je bolelo. Bolelo me je to što ću ga ostaviti, što sam znala da je divan i pažljiv i da me niko neće voleti kao on.
– Nikolina, šta ti je? – mama je bila uplašena.
– Mama, ne volim Milana i hoću da ga ostavim – rekla sam u jednom dahu i ponovo zagnjurila glavu u njeno krilo.
– Polako, Nikolina! – mama se uozbiljila. – Kako to misliš da ga više ne voliš? Zašto?
– Ne znam… Ne pitam se ja…
– Dete moje, šta to pričaš? Hajde, sigurno ste se sporečkali pa si se naljutila. To je prolazno, naiđe kriza u svakoj vezi. Ih, koliko smo se puta tata i ja posvađali pa se opet volimo i živimo u miru.
– Nije to! Mama, ne volim ga i ne mogu da budem s njim. Ne mogu da ga poljubim, zagrlim, dodirnem.
– A da se nisi zaljubila u drugog? -mama me je sumnjičavo pogledala.
Iako sam unapred bila spremna na takva pitanja, nisam imala snage da joj odgovorim, da se pravdam i objašnjavam. Ni danas mi nije jasno zašto čovek mora da pravda svoje srce, ali znam da mora. Ljudi to jednostavno zahtevaju.
– Neću da ti solim pamet, ali hoću da znaš da ćemo zbog tvoje lakomislenosti svi patiti. On je divan, a njegovi te vole. Bože, ne mogu da zamislim nekog drugog kao zeta.
Ne, ne… To ne bih mogla – mama je požurila iz moje sobe.
Nisam je zadržavala. Želela sam da budem sama, da “ponovo razmislim o svemu” iako sam mesecima razmišljala, donosila odluku i onda je odlagala da ponovo razmislim. Izmorena, uplašena i kivna na sebe, nisam primetila kada sam utonula u košmarni san. Probudio me je nečiji nežan dodir ruke. Sanjivo sam podigla kapke i pred sobom ugledala najtoplije, najnežnije oči na svetu – Milanove oči.

(Nastravak na broju 2)

Tužna sudbina

Šest godina prođe bez njega, sjećam se. Subota je bila, kolegica i ja smo izašle sa društvom, to je bio provod do 3h iza ponoći. Kolega nas je povezao jer nismo bile u stanju voziti malo se vise popilo, svratile smo u jednu pekaru uzeti nesto, kad bumm ,ugledam ga, dečko plavih očiju koje nikad neću zaboraviti. Počela sam dobacivati, prišao je i upoznao se sa nama, mi ko dvije lude slagale imena, pitao me da ostanem, obećam mu da ću se vratiti. Čekao me je, osjetila sam neku toplinu, želju za njim, pratio me je kući,  upoznavali smo se.Došli smo do jedne pozide na kojoj sam ga poljubila i osjećala njegovu toplinu i miris, znala sam da ću osjećati prema njemu nešto.

Prolazili su dani mi smo se viđali sve više je među nama rasla ljubav i strast. tuzna_sudbinaJednog dana sam izasla sa Dinom na kafu bez njega i upoznam Damira, onako fin dečko izgledao, poslije sam saznala da je htio sa mnom oduvijek,izbjegavala sam ga jer samo sam mislila na Mikija.

Prošo je nekoliko dana,  nije mi se javljao ni na pozive, poruke odgovarao bila sam ljuta znala sam da nešto nije uredu.Dva dana su prošla javlja se i pravda, a ja zaljubljena povjerujem i tako dani su poceli sa tim pozivima, slabo je i dolazio.

Došao je praznik izađem sa Dinom,  on nije došao, razočarala sam se i napila. Dina je pričala na mobitel sa Damirom da dođemo gdje je njegovo društvo tako je i bilo, otišle smo i Damir me poljubi nisam odbijala jer sam ljuta na Mikija bila. Kada se noć završila došla sam kući i kontam šta sad? Damir je me zvao non-stop, tražio da izlazimo, ali Mikija nije bilo samo bih me nekad u kasne sate nazovi, nisam mu mogla reći za Damira.

Prošla su četiri mjeseca ostala sam trudna sa Damirom, ali Miki nije dolazio niti se javljao. Jedne noći me pozva, kaže doće da mi sve objasni… došao je, pustila sam da slušam laži, kažem mu udat ću se, on se smijao mislioo da lažem,tako i bude udam se za Damira vremenom sam ga zavolila ali Mikija nisam preboljela svakog sam pitala za njega gdje je ,šta je sa njm jednostavno nisam ga mogla zaboraviti.

Prolazile su godine rodim sina u životu imala sve ali falilo mi ono njegov topli zagrljaj i osmjeh.Listajući po internetu nađem ga, čujemo se, odlučim se vidjeti sa njim i tako bude, nije više ništa isto on se promjenio mnogo, nije ličio na sebe.

Dugo smo pričali o životima šta je sve bilo,kaže da me voli da me nikad nije zaboravio ali nisam mogla vjerovati jer me je lagao, htio je da ostavim Damira ali kako nas dvoje imamo dijete, nisam Damira prevarila nisam željela jer nije zaslužio.Rastali smo se,tolika je tuga bila u meni jer vidim čovjeka kojeg sam godinama željela a mnogo se promjenio,nije više bio taj Miki. Došla sam kući, zagrlila muža i bila tužna što sam mu to uradila ovih šest godina.Ujutro sam se ustala i pogledala na fb.profil bila je pjesma od njega koja mi je srce pokidala i shvatim da ga volim još, pozlilo mi je odvezli su me u bolnicu ja sam plakala za njim a ne od boli, poslao mi je sms.poruku dok sam bila u bolnici da ga duša boli ali ja opet pomislih na dijete svoje i kažem mu da mene nema više da sam na samrti da me zaboravi. Prošlo je nekoliko dana nije mi se javlljao više, ne znam šta je sa njim možda je i bolje jer tako je sudbina htjela, a ne mi. Tvoja SARA