Nikada se nisam pokajala što sam mu rekla “DA”

Po okončanju studija žurnalistike želela sam, naravno, da radim u struci. U velikim novinskim kućama finansijska situacija nije bila sjajna, pa ipak, bila sam prinuđena da bar odstažiram u jednoj od njih. Mesecima sam čekala isplatu honorara i sve vreme morala sam da živim na “roditeljskim jaslama” ali, na sreću, i mama i tata imali su razumevanja za nepovoljnu materijalnu situaciju u mojoj “matičnoj kući” i bez mnogo prigovora i dalje su me vukli na svojoj grbači.
Učila sam kako se u praksi rade vesti, reportaže, intervjui i sve mi se to činilo božanstvenim. Smatrala sam se povla-šćenom i srećnom što radim upravo ono što volim.
Priznajem, u učenju “zanata” sve mi je išlo naruku: stariji kolega s posla, čika Steva čiji sam rad izuzetno cenila, ponudio se da me podučava tajnama posla i ja sam, naravno, koristila svaku priliku da ponešto saznam od njega, dok je moj urednik smatrao da sam talentovana i da će uskoro “biti nešto” od mene. Većina mladih misli da novinarski posao nije težak, dovoljno je kupiti diktafon i fotoaparat, zašiljiti olovku i nabacati informacije na ekran ili na papir. E, nije tako! Potrebno je i kreativnost, zatim solidno baratanje jezikom, pristojno opšte obrazovanje kao i komunikativnost.

“Vezivno tkivo”

Kada sam prvi put samostalno napisala tekst ”za novine”, a bio je na temu ekumenizma, tresla sam se kao prut iščkujući šta će mi reći redaktorka. Gospođa Marić je bila poznata kao stroga žena, bez dlake na jeziku, i mnogi su, nakon što im je skresala u brk šta misli o njihovom radu, završili karijeru pre nego što su je započeli. Na moju sreću, Marićeva me je pozvala i, mada škrta na pohvalama, izgovorila je najlepše reći koje su se u mom uhu pretvarale u muziku:
– Božidarka, napisali ste sasvim pristojan tekst. Potrebno je da još malo savladate ”vezivno tkivo”, dakle, da bolje povezujete delove u celinu i mislim da na vašim tekstovima za mene više neće biti posla.
Izletela sam iz njene kancelarije uzbuđena kao da sam upravo dobila Pulicerovu nagradu. Odvukla sam svog mentora čika Stevu na piće u obližnji kafić prepričavajući mu po deseti put svoj prvi susret s ozloglašenom Marićevom.
– De, de, dete moje, lepo sam ti rekao da imaš ”štofa” za ovaj posao. Ali za sve što radiš, da bi radila dobro, potrebna je praksa. Tek kada napišeš svoj stoti tekst, znaćeš tačno kakve su tvoje mogućnosti. Ali veoma je važno da ne zapostaviš čitanje zarad pisanja jer, ne zaboravi, usavršavanje je od presudnog značaja u našem poslu.
Čika Steva me je hrabrio u negovanju duge, ”andrićevske” rečenice kojoj sam bila sklona iako ona nije baš primerena novinarskom jeziku koji zahteva pre svega kratku, jasnu, logičnu informaciju. Ipak, pronašla sam žanr koji mi je odgovarao i u kojem sam mogla da koristim ”svoj stil”, kako sam ga u to vreme pretenciozno nazivala.
Naime, pošto sam se već oprobala u pisanju reportaža, urednik Momir me je obradovao sijasetom pohvala izrečenih u dahu: te zanimljivo, te vrhunski napisano, dostojno profesionalca, te imam odličan smisao za uočavanje detalja i njihovu implementaciju na pravo mesto… Slušala sam ga kao očarana, gotovo nisam treptala i samo sam želela da nikada ne prestane. Pohvale su toliko godile mojoj taštini da sam počela da se ponašam kao zvezda. Dolazila sam na posao kada sam htela, zadržavala se koliko sam htela, sve mlade kolege trudile su se da mi budu na usluzi ukoliko mi nešto zatreba – jednom rečju, sve je bilo savršeno osim… mog privatnog života koji gotovo da nisam imala. Naprosto, niko mi se nije dopadao a nisam htela da budem u vezi po svaku cenu.
Ili ču imati pravog momka ili nikakvog. Tačka.
Zbog nedostatka dešavanja na privatnom planu posao nisam zapostavljala, naprotiv. Odlazila sam na teren udaljen i dvesta kilometara ukoliko bih nanjušila dobru priču i, uporna kakva sam oduvek bila, uspevala sam da odradim gotovo svaku temu. Na prste jedne ruke mogu da nabrojim koliko sam se puta vratila neobavljenog posla.
Urednici su cenili moju snalažljivost pa sam, bogami, to počela da osećam i u novčaniku. A kada se zadovoljstvu onim što čovek radi pridruži i novac, motivacija više ne predstavlja nikakav problem. Posle dve godine honorarisanja primljena sam u stalni radni odnos iako sam planirala da se uskoro pridružim nekom mladom timu punom entuzijazma u jednoj od uspešnih privatnih izdavačkih kuća.
(Nastravak na broju 2)

1 komentar na “Nikada se nisam pokajala što sam mu rekla “DA””

Komentari su isključeni.