Nikada se nisam pokajala što sam mu rekla “DA”

“Aždaje” od momaka

– Bobo, imam zadatak za tebe. Ne znam kako ćeš do njih doći, ali ti ćeš umeti da se snađeš. Hoću reportažu o elitnoj padobranskoj jedinici pri vojsci. Sve što znam jeste to da su na nekakvim pripremama u Somboru, uzmi auto i za dva dana hoću da tekst bude na mom stolu – izverglao je Momir čim je krajičkom oka primetio da ulazim u desk.
– Šta tačno hoćeš? – upitala sam za svaki slučaj.
– Sve što možeš da dobiješ.
Dobro, šta je tu je, zadatak je zadatak i moram ga odraditi. Uzela sam staru ”škodu” i krenula. Već na izlazu iz grada iz nevezuše je motor prestao da radi i nikako nisam uspela da ga pokrenem. Nisam imala vremena da se bakćem šlep-službom, pozvala sam mobilnim Momira, rekla mu da pošalje nekoga po auto i zaustavila prvi autobus.
Već oko podneva iskrcala sam se u Konjevićevom gradu, malo prošetala po centru, popila kafu i zaustavila taksi da me odbaci do kasarne u kojoj prebivaju ”plavci”.
Trebalo je mnogo ubeđivanja i moljakanja, u čemu sam veoma dobra, a bogami i čekanja odobrenja ”s vrha”, tek, uspela sam da sredim da se vidim s tim ”aždajama” od momaka. Kada vam je dvadeset šest godina, nije vas preterano lako impresionirati, ali ono što sam videla nikako me nije ostavilo ravnodušnom. Dopustili su mi da fotografišem sve njihove demonstracije borilačkih veština osim iskakanja padobranom iz aviona jer je za to bila potrebna posebna dozvola iako je bilo uslova pošto je vojni aerodrom u neposrednoj blizini objekata.
Momke sam mogla da snimam samo s maskama na licima, dok smo razgovor obavili u takozvanoj ”sobi za goste”. ”Glavnokomandujući” vojnih specijalaca bio je veoma predusretljiv a predstavio mi se nadimkom Plavi, koji je bio sasvim prihvatljiv s obzirom na njegovu kratko podšišanu svetlu kosu. S nama je sve vreme bio i jedan tih, krupan mladić u tridesetim godinama koga je Plavi oslovljavao sa Šok, a objašnjeno mi je da je taj nadimak dobio zato stoje poreklom s Kosova, odnosno iz Peći. Iako se trudio da bude neprimetan, osećala sam da me pažljivo posmatra i, priznajem, na neki čudan način to mi je godilo.
Kada smo konačno završili razgovor, u neverici sam shvatila da je već uveliko prošlo osam sati, a poslednji autobus iz Sombora u mom pravcu kreće u pola devet. Zamolila sam svog zaista ljubaznog domaćina da mi brzo pronađe neki prevoz do autobuske stanice u nadi da ću ipak uhvatiti taj poslednji prevoz.
– Pobogu, nema nikakvih problema, Šok će uzeti džip i odvešće vas kući – velikodušno mi je ponudio Plavi, a znam i zašto: obećala sam da ću mu, pre nego što ga predam, poslati tekst na autorizaciju. To su bili moji fazoni kada sam želela nekoga da pridobijem.
Kafa na tvrđavi
Krenuli smo i, iz nepoznatih razloga, nelagodno sam se osećala pored ćutlji-vog momka koji se presvukao u ”civilku” i nije pokušavao da zapodene bilo kakav razgovor. Samo sam s vremena na vrema hvatala njegov, nekako taman, pogled u retrovizoru. Tako smo u tišini prešli put do Novog Sada i baš pred raskrsnicom, kod jedinog semafora na auto-putu, na moje iznenađenje, progovorio je:
– Da li si nekad bila na Petrovaradinskoj tvrđavi?
– Čudno, ali nikada nisam, ne pratim ”Egzif…
– Hoćeš li da svratimo na piće?
Ne znam šta mi bi, uglavnom, kao da sam samo to čekala, odgovorila sam kao iz topa:
– Naravno da hoću!
Uz škripu kočnica skrenuo je prema Novom Sadu, spretno nas je provezao gradskim ulicama i za nekoliko minuta bili smo na velikoj hotelskoj terasi koju krasi ogroman stari sat poznat mi samo s razglednica. Topla letnja noć, nežni zvuci violine i hladno piće bili su sve što mi je u tom trenutku trebalo. Bar sam tako mislila. Šok mi se zagledao u oči, pružio je ruku preko stola i rekao:
– Da se predstavim, ja sam Aleksandar. Svoj nadimak ne volim mada sam se navikao na njega. Želeo bih da me zoveš imenom.
Zbunjena tolikom ”rečitošću”, prihvatila sam njegovu ogromnu šaku pokušavajući da je muški stisnem, da vidi da nema posla s nekom sekapersom. Ruka mi se izgubila u njegovoj a prste nisam uspela čak ni da savijem, ostali su potpuno ispruženi! Hitro se nagnuo i lagano utisnuo poljubac na moju nadlanicu, na šta sam pocrvenela kao bulka dok mi se stomak zavezao u čvor. Kao omađijana, posmatrala sam ga kako ustaje ne ispuštajući moju ruku i, uz pravi džentlmenski naklon, moli me za ples.

(Nastravak na broju 3)

1 komentar na “Nikada se nisam pokajala što sam mu rekla “DA””

Komentari su isključeni.