Nikada se nisam pokajala što sam mu rekla “DA”

Noć na Andrevlju

Ne, nije bio nepristojan, naprotiv. Iako je primetio da sam očarana, nije to iskoristio nego je, podstaknut odličnom muzikom, vešto počeo da me vrti po podijumu. Nisam niska, sa svojih 1,75 važim za povisoku devojku, ali Aleksandru sam jedva dosezala do ramena tako da sam nesmetano mogla da udišem uzbudljivi miris njegovog tela. Plašim se da bi me noge izdale da muzičari nisu napravili pauzu. Kao da je osetio moju nenadanu zainteresovanost, upitao je:

– Žuriš li kući?
– Ne, zašto? – odgovorila sam kao da pre tri sata nisam molila da me neko odbaci iz kasarne na autobusku stanicu.
– Hteo sam da ti predložim da odemo na kasnu večeru na Andrevlje, a možemo tamo i da prenoćimo, naravno ako se slažeš, pa ću te ujutro odvesti kući ili na posao, gde odlučiš da treba.
– Važi – kratko sam rekla iznenadivši sebe po ko zna koji put te noći. Sve mi je bilo novo jer mi je i Fruška gora bila potpuno nepoznata. Jeste bila noć, ali meni je sve bilo lepo: i vijugavi put do Iriškog venca, i gusta šuma na Zmajevcu gde smo navratili na ”aperitiv pred večeru”, i pre-lepa poljana okupana mesečinom ispred malog hotela na Andrevlju. Poručili smo jelo a Aleksandar se za trenutak nekud izgubio. Vratio se, seo naspram mene i uz odličan apetit počeo da tamani gomile hrane prepričavajući mi u najkraćim mogućim crtama svoj život:
– Odrastao sam s majkom i sestrom, oca se ne sećam jer su ga ubili na Kosovu dok sam bio beba. Potom je majka prodala imanje i dovela nas u Srbiju. U Nišu sam završio gimnaziju, otišao u vojsku i pridružio se specijalcima. Za drugi život, osim vojničkog, ne znam. Razmišljam o tome da napustim ovaj posao, ali me ugovor veže još godinu dana. Bobo, da li bi bila spremna da me toliko čekaš?
U neverici sam počela da se mrštim i da izvijam glavu u stranu. Ovo zaista nisam očekivala. Pobogu, tog momka sam danas upoznala i s njim razmenila jedva pet rečenica! Da li je on normalan?! Privlači me, to ne poričem, ali da mu se nešto zavetujem, a još me ni poljubio nije, na šta to liči?! I baš kada sam nameravala da mu odbrusim onako u svom stilu, nasmešio se i dodao:
– Nemoj odmah da mi odgovoriš. Razmisli noćas, pa ćeš mi sutra kazati.
Ustao je naglo, naklonio se i odmarširao do recepcije. U sledećem trenutku već se penjao stepenicama u sobu. Sedela sam još dvadesetak minuta kao kamen, pomeša-nih osećanja, besna, ushićena, nesrećna, srećna i sve to se izmenjivalo iz sekunda u sekund. U tom trenutku sinulo mi je da čak ne znam da li je uzeo odvojene sobe ili samo jednu. Bojažljivo sam prišla recep-cioneru ali, pre nego što sam morala da se pomučim kako ću formulisati pitanje, pružio mi je ključ.
– Vaša soba je pored gospodinove – značajno mi je namignuo, na šta sam pobesne-la, frknula i ustrčala uza stepenice. Soba je bila čista, opremljena najneophodnijim na-meštajem a posteljina je bila nova. Najviše mrzim kada u hotelskoj sobi zateknem po-cepanu posteljinu, a to mi se dešavalo i u dobrim hotelima.
Nikako nisam mogla da zaspim. Prevrtala sam se, mučila, ali san mi nije dolazio na oči. Čim je počelo da sviće, ustala sam i izašla na balkon da udahnem svež jutarnji vazduh. U podnožju, nedaleko od hotela, primetila sam krupnu mušku siluetu, do pojasa nagu, kako vežba kate. Zainteresovano sam zastala i shvatila da je to Aleksandar.
Zaneto je odrađivao svoju obaveznu jutarnju ”gimnastiku” ne primećujući da ga posmatram. I valjda baš zbog toga nešto se u meni prelomilo. Pomislila sam: šta fali da probam, zanimljiv mi je, intrigantan, neobičan, tajanstven i, pre svega, džentlmen, što je dokazao noćas, dakle, sve ono o čemu sam donedavno maštala. Šta me košta da mu kažem da ću ga čekati a ako se u međuvremenu pojavi neko ko bi me osvojio, lako ću se izviniti.

Pet dana na Kopaoniku

Rešena da tako postupim, istuširala sam se, sišla u restoran i naručila kafu. Posle kraćeg vremena pojavio se i on. Doručkovali smo i krenuli prema Beogradu a da nijednom rečju nije spomenuo naš sinoćnji razgovor. Bio je tih kao kada smo sedeli u ”sobi za goste”. Nisam znala šta da mislim. Kada smo stigli pred moju zgradu, nekako tužno se nasmešio, pružio mi je ruku i konačno progovorio, ali ono što nisam želela da čujem:
– Ćao, Bobo, dobra si ti devojka.
Zbunjeno sam ga pogledala, pošla ka haustoru, a onda mi je jednostavno izletelo:
– Aleksa, čekaću te!
Već je bio zakoračio u džip kada je u pola pokreta naglo zastao tiho izgovorivši:
– Ponovi?
– Rekla sam: čekaću te.
U tri koraka došao je do mene, ščepao me je obema rukama, prvo snažno pri-vio na grudi u kojima je razbijalo njegovo srce, a onda me je na rukama poneo do džipa pomamno me ljubeći. Potpuno sam se izgubila, nisam ga pitala kuda idemo ni zašto, omamljeno sam sedela privijena uz njega želeći samo jedno: da se izgubim u njegovim rukama.
Otišli smo na Kopaonik. Tih pet dana nikada neću zaboraviti. Pripala sam mu i dušom i telom, i nikada se zbog toga nisam pokajala iako zamalo nisam ostala bez posla jer sam potpuno neprofesionalno ”ispalila” svog urednika donevši mu reportažu tek nedelju dana kasnije, ali mi je oprostio kada je čuo da sam se silno zaljubila.
Aleksandar je telefonom razgovarao sa svojim starešinom i uspeo je da iskamči neplanirano odsustvo. Plavi je bio šokiran kada je od svog kolege saznao da je prekršio vojnu disciplinu zbog mene. Ipak ga je ”pokrio” pa je moj Aleksa mirno i bez posledica ”odslužio” tih godinu dana posle čega smo se venčali, a svakog devetog jula odlazimo na Andrevlje u slavu moje najduže neprospavane noći.

1 komentar na “Nikada se nisam pokajala što sam mu rekla “DA””

Komentari su isključeni.