Otac čoveka koga volim pokušao je da me zavede

Veza sa Sašom najlepši je period u mom dosadašnjem života. Međutim, scena koju mi je priredio njegov otac dovela je u pitanje opstanak Sašine i moje ljubavi
***

Oduvek mi je značilo da posle podne malo dremnem. Ta navika ustalila mi se još od vrtića i nisam je se odrekla ni kada sam počela da radim. Naruku mi je išlo i to što je moj posao zahtevao da jutarnji vazduh u autobusu delim s pecarošima, a po okončanju radnog dana vraćala sam se kući radujući okrepljujućem snu pre ručka. Tako je, naime, bilo sve dok sam živela s roditeljima.

Otkad sam sa Sašom iznajmila zajednički stan, zadržala sam tu naviku, ali sam je zbog kuvanja ručka pomerila na večernje sate. Ne kažem da je Šaša zahtevao da ga čeka vruć ručak na stolu, kuvala sam zato što nakon posla nisam mogla da odremam praznog stomaka. U to doba dana osećala sam se poprilično napeto jer me je istovremeno mučio osećaj gladi i potreba da odremam, ali vremenom sam uspela da se naviknem.
Međutim, oduvek je bilo nemoguće nagovoriti me da idem na novogodišnje dočeke i da svoju udobnu zimsku pidžamu zamenim štiklama i haljinom, u kojima bih, kao po nepisanom pravilu, trebalo da opčinim nepoznate ljude. Niti je to za mene predstavljalo izazov, a još me je manje činilo srećnom. Nemam čak ni loša sećanja u vezi sa tim periodom godine, ali ne volim da se šepurim u toj jednoj noći niti da se pretvaram da od sutra počinje novi život, a racionalno sam biće i znam da, osim mamurluka i prežderavanja, novi dan može da donese samo probleme. Naročito ako je 1. januar radni dan, što se u mojoj firmi počesto dešavalo.

Kada sam počela da se zabavljam sa Sašom, krajem novembra pretprošle godine, odmah sam mu rekla da ne očekuje od mene da ću mu praviti društvo na no-vogodišnjem dočeku, naravno, pod uslovom da naša veza do tada opstane. Gledao me je onim svojim modroplavim očima verovatno se pitajući da li sam normalna. Ispostavilo se, međutim, da je bio toliko zaljubljen u mene pa je, umesto uspostavljanja bilo kakve ”dijagnoze”, rekao:
– Zauvek ćemo ostati zajedno. Pronašao sam te i ne nameravam ni zbog čega na svetu da se od tebe odvojim… pogotovo ne zbog Nove godine koju, verujem, nas dvoje možemo da dočekamo na mnogo kreativniji način.
Tako smo, na zajedničko oduševljenje (što su moji roditelji otišli na zimovanje), nas dvoje nadolazeču 2009. dočekali u mojoj sobi, u mom devojačkom krevetu, jedno uz drugo.
– Bio je to doček iz snova – govorili smo kasnije kada smo želeli da evociramo uspomene na divnih desetak zimskih dana koje smo sami proveli u stanu mojih roditelja.

(Kliknite na broj 2 za nastavak)