Pošalji svoju priču

Ovdje možete poslati svoj roman ili kratku ljubavnu priču. Jednostavno upišite Vaše ime, Email, Naslov romana ili priče, Tekst  (ako želite da koristite Copy/Paste) – možete zalijepiti tekst koji ste prethodno iskopirali sa Vašeg računara, zatim, ako želite  dodajte sliku (nije obavezno) i / ili ako imate file u pdf ili doc možete ga dodati umjesto tipkanja sadržaja. Na kraju pritisnite dugme Pošalji (Submit) i roman će biti poslan.

[gravityform id=”1” name=”Pošalji priču” ajax=”true”]

 

23 komentara na “Pošalji svoju priču”

  1. Prijateljstvo…ljubav…sreća…tuga… – ŽIVOT

    Ljubav – postoji li lepša reč od nje?

    Voleti nekoga – postoji li lepši osećaj?

    Biti nečiji prijatelj – ima li to cenu?

    Upravo je ta ljubav, taj osećaj bio od velikog značaja u zivotima dvoje mladih. Nisu oni u početku ni slutili da ce tako nešto baš da se odigra kako je i bilo – ali dogodilo se. I ostala je ta priča iza njih, priča koja može mnogima da pomogne. U ljudskoj svesti je da čovek uvek teži nečemu boljem, lepšem, srećnijim…tako je to i kod ovo dvoje ljudi, siguran sam da je tako. Da li su oni uspeli – to je priča za sebe, kako je ko od nas doživi. A evo i kako je to sve izgledalo!

    Današnjica, internet, noviji sistemi komunikacija i upoznavanja ljudi. Upravo tako su se i oni ”upoznali”. Još pre par godina, slušajući muziku na internetu, na sajtu koji je bio za upoznavanje i druzenje mladih upoznali su se i oni. Zajedničke pesme, zajedničke grupe…i do tada nijedan zajednički prijatelj! Usledio je njegov poziv njoj da budu ”prijatelji”. Prihvatila je ali tada definitivno niko od njih nije znao do čega će to sve da dovede. Nije bilo ni namere za tako nešto. Jedina namera u svemu je bilo sklapanje jednog prijateljstva, virtualnog ali ipak prijateljstva. Tako je i bilo. Prolaziilo je vreme i dešavale su se samo pozdravne poruke, čestitanje rodjendana, Nove Godine… po neka pesma koja se objavi na ”zidu” ili u poruci – jedno sasvim obično, virtualno prijateljstvo. On iz Srbije, ona iz Hrvatske…on razveden, ona u braku – i to je jedino što su tada znali jedno o drugom. Bilo im je sasvim dovoljno. Svako od njih je živeo svoje zivote, sa svojim problemima onako kako je znao i mogao.

    Prošlo je par godina. I dalje su bili u istom odnosu, slušali su muziku, razmišljali o sebi i svojim životima – totalno nezavisno jedan od drugoga. Jedne večeri, kasno, možda oko ponoći, usledila je poruka sa njene strane upućena njemu. Bilo je reči o jednoj pesmi, njenom izvodjaču. Posto je videla da i on sluša muziku i da uživa u njoj pomislila je da možda zna nesto više o toj pesmi. Pesma kao pesma, ništa posebno..ali je u to vreme jedna njena prijateljica slavila rodjendan – i tako je počela priča o toj pesmi i interesovanje za nju. On je znao dosta osoba koji se bave muzikom. Niko od njih nije nesto previše poznat i popularan…ali se ipak obratio njima sa pitanjem o orginalnom izvodjaču te pesme. Prikupljao je informacije koje je mogao da nadje o pesmi i slao joj sve sto je znao. Krenula su dopisivanja, krenule su poruke od ranog jutra. Od jednog broja na listi virtualnih prijatelja polako je pocelo da se radja jedno lepo prijateljstvo. Postali su bukvalno zavisni jedno od drugoga. To se njoj nije svidelo, iako je priznala zavisnost ali rekla je – ”da, postajem zavisna ali to nikako nije dobro”! Ipak, nastavljena su dopisivanja, krenule su priče o njihovim zivotima, stvari koje su do tada znali samo oni pojedinačno – sada su ih znali zajedno. Sada su znali da su njihovi zivoti dosta slični, na žalost, ispunjeni tugom, bolom i patnjom. Ko zna, mozda upravo zbog toga i nisu pisali više na početku njihovog prijateljstva, ipak, nisu to teme kojima bi trebalo da se počne jedno

    prijateljstvo, pa i ako je virtualno. Svako svoju muku probleme sačuva za sebe! Medjutim, oni su izmedju sebe pronašli upravo te teme…i pisali o njima, dugo pisali i ”otvarali” se jedno prema drugome. Nije bilo stida, nije bilo srama – ipak su to bile samo dve osobe iza dva monitora. Bilo je lakše i noj a i njemu da na taj način pričaju o svojim životima. Bilo je tu baš puno sličnosti, imena…datumi…životne situacije. Počele su priče i o ”ljubavnom životu”, otvoreno se pričalo o svemu. On razveden i povredjen od strane bivše supruge…strašno povredjen…ona u braku ali i u jednoj ”virtualnoj ljubavi” sa osobom koju je čekala. Na žalost, ta osoba nije došla, ona je bila strašno povredjena i puna bola…život joj se rušio, problemi u braku, problemi u porodici – sve je bilo protiv nje. A ona – sama protiv svih, borila se koliko je mogla. Nikada nikome nije pričala o tim problemima ali eto, u novom prijatelju je pronašla osobu kojoj može da veruje. I za par dana je on znao o njoj ono što niko drugi nezna, čak ni njeni prijatelji i članovi porodice sa kojima je godinama! Od jednog broja na listi postali su prijatelji – pravi i iskreni prijatelji, pa i više od toga. Znali su da kažu da su posebno-posebni prijatelji. I bili su to, zaista jesu. Svako njihovo uključenje na internet je bilo propraćeno željom da vide medjusobnu poruku, ili bilo šta što je objavljeno a što je vezano za njih. Ispričala mu je sve o njenoj ljubavi i o osobi koju je ”upoznala” i sa kojom je želela da pobegne od svega. On je uradio sve što je mogao da joj pomogne kako bi tu osobu pronašli, zvao je brojeve telefona, pitao je ljude koji bi možda mogli da znaju nesto vise…ali na žalost, odgovora nije bilo. Na kraju se postavljalo pitanje da li ta osoba uopšte i postoji? Bilo je jednostavno nemoguće da se pronadje. A ona je ostala skrhana bolom koju joj je naneo. Da li je ta osoba znala za to ili ne to nikada nece moći da se sazna ali na žalost, ono što je istina je to da je tim svojim postupkom načinjena velika bol jednoj predivnoj osobi koja nista nije tražila osim ljubavi. Bila je ubedjena da je tu ljubav pronašla – pogrešila je. Sad joj nije ostalo ništa drugo osim da pokuša da zaboravi!
    I njen novi prijatelj joj nije ”ostajao dužan” sa pričom o svom životu, o svojoj patnji. Predao se alkoholu, bio je na ivici propadanja… a ona, ona mu nije dozvolila da napravi taj korak ka dnu!. Uvek je imala pravu reč za njega, uvek je znala šta je to što njemu nedostaje. To mu je i davala, uvek u pravo vreme i na pravom mestu!

    Dva nova, posebno-posebna prijatelja su nastavila da uživaju u svojim druženjima i dopisivanjima. Vreme koje su provodili zajedno im je uvek bilo kratko za svaku reč koju bi jedno drugom napisali. Noći koje su im nekada bile tako duge i propraćene bolom, sada su se pretvorile u noći u kojima bol polako nestaje, u kojima prijateljstvo nadjačava sve probleme! I sada su se slušale pesme ali nekada se uz te pesme plakalo – sada postoji osmeh na licima! Osmeh pobede nad bolom iz prošlosti! Naravno, dešavale su se i noći kada neko od njih nije bio raspoložen za priču. Razumeli su se. Nije bilo problema da se sačeka sledeći dan, neka sledeća noć ali su opet, i pored svega, priču nastavljali i kroz tu priču rešavali probleme koji su se pojavljivali! Niti je ona njemu dozvoljavala da bude tuzan, niti je on njoj tako nešto dopuštao. Borili su se sa problemima, borili se i pobedjivali ih. Nije bilo teško, prijateljstvo je bilo tako jako da im niko ništa nije mogao. I sve to posle samo par meseci dopisivanja. Bili su uporni, znali su šta žele!

    LJUBAV

    I on je popustio! Zavoleo ju je. Shvatio je da je to što ima sa njom upravo ono što je njemu nedostajalo da ima sve. I nije tako nešto hteo da joj prećuti. Da, bilo je u pitanju i prijateljstvo koje su stvorili ali su se ipak, sa druge strane, uvek trudili da to prijateljstvo bude zasnovano na iskrenosti. Tako je ovog puta i on razmišljao, iskreno pa kako bude – i morao je da joj to kaže! A kakva je bila njena reakcija na to? Pitala je ona njega kako on to sve zamišlja, tu neku njihovu eventualnu vezu? Verovatno poučena dešavanjima iz prošlosti i nemogućnošću da tako nešto može da uspe. Kilometri izmedju njih, granice, teški životi…sve je bilo protiv njih! Ali on na to nije tako gledao – on je već voleo, i znao je da to može da uspe! Volela je i ona njega, volela ga je kao prijatelja, cenila je i poštovala sve ono što su do tada imali. Ali on je nju zavoleo na onaj drugi, lepši način. Zavoleo ju je iz srca, svoje srce je predao njoj…i bio je siguran – ma šta da se dogodi, ona je ta koja ce u tom srcu i da ostane! Plakala je, to je upravo i ono čega se ona bojala da ce da se dogodi. Da će neko ko joj je za tako kratko vreme postao drag zatražiti nešto sto ona neće moći da mu pruži. Iako on to od nje i nije tražio, ipak joj nije bilo svejedno da čuje tako nešto, bojala se da ce izgubiti prijatelja kakvog do tada nije imala. To se naravno nije dogodilo. Dokazao joj je da je njegova ljubav iskrena i da ne traži ništa za uzvrat. Samo je imao tu potrebu da sa njom bude maksimalno iskren! Polako, ali sigurno, počeo je da ”živi” sa njom i sa njenim problemima. Iako ona to od njega nije želela, čak je i izbegavala tako nešto, ljubav i osećanja koja je on imao prema njoj su bila prejaka da bi on mogao samo tako da prolazi pored problema koje ima ona. Želeo je da joj pomogne, po svaku cenu! Nije se plašio ničega, na sve je bio spreman da uradi – sve u cilju toga da ona napokon bude srećna osoba i da počne da živi život kakav zaslužuje. Znao je da će sa njenom srećom da živi i njegova sreća, njegovo srce je ionako kod nje…sa njim je tamo i sreća, sve ono što čini i njega takvim kakav jeste. Kako je hteo da joj pomogne oko njenog razvoda tako je hteo da joj pomogne i oko njenog braka. Samo je na njoj bilo da odluči sta želi i šta je to što bi nju učinilo srećnom. Ta odluka za nju nije bila ni malo jednostavna. Sa jedne strane je imala godine braka i života sa suprugom – sa druge strane je imala nešto novo, nešto na šta ona nije navikla. Imala je slobodu! Pisao je tekstove, tražio po internetu šta je to što bi moglo da pomogne, razmišljao i o svojoj situaciji kada je prolazio kroz bračne probleme, tražio je odgovore koji bi mogli da pomognu i njoj.
    A onda, jedne letnje večeri, kao grom iz vedra neba usledio je njen nestanak sa interneta! Tog dana su se dopisivali kao i obicno, ništa se posebno nije dešavalo ali je ona nestala. Prvi put se tako nešto dogodilo. Do tada je uvek rekla kada se i zašto isključuje, znao je i on da ona ne može stalno biti na internetu zbog svojih problema, razumeo je to potpuno ali ovako nešto ipak nije očekivao! Nedugo zatim, vratila se sa porukom – ”Volim te!” Znao je sta to znači ali je bio iznenadjen načinom na koji se sve to odigralo. Znao je da to nije ona ljubav sa početka, ljubav prema prijatelju…znao je da je njeno srce reklo DA! Rodila se ljubav koja je u stvari bila i više od ljubavi. Interesantno je to sto je on kao lik bio totalna suprotnost od likova kakve ona inače voli, gledano na spoljašnjost…ali u ljubavi koja se rodila izmedju njih nije bilo te spoljašnjosti, oni su se zavoleli dušom, srcem…a ne očima! Tako je i uspela da izadje iz virtualnog sveta u kome je bila. U tom svetu se ona u stvari i krila od problema koje je imala u stvarnom zivotu.

    On je uporno pokušavao da je izvede iz tog sveta, da krenu zajedno stazama stvarnosti. Sada su uspeli, bili su veoma blizu tog izlaska. Najvažnija stvar se već dogodila – ona je dala svoj pristanak za to!

    Postali su kao jedna osoba, disali su zajedno, osećali jedno drugo u svakom momentu. Od početnih brojeva na listi virtualnih prijatelja postali su osobe koje se vole, koje žele jedno drugo. Dani su prolazili, noći su bile te koje su ih sve više i više zbližavale. Dopisivanja su postala jos češća…i još nežnija, puna ljubavi i radosti kod oboje. Ona je i dalje imala problema u svom braku tako da ta borba nije ni prestajala. Iako su stvorili svoj svet ipak je tu trebalo još puno toga da se dogodi pa da to sve dobije onu pravu vrednost. Vredelo je i ovako, itekako je vredelo…ali želeli su vise od toga. Želeli su da budu zajedno. Polako su počela dopisivanja i na tu temu. Želja da se napokon vide u stvarnost je bila ogromna. Čekalo se samo vreme za to. Iako se verovatno i njoj i njemu žurilo oko toga, ipak su znali da sve to ima neki svoj tok…i toga su se pridržavali.

    Došlo je vreme godišnjih odmora, letovanja… On zbog prirode svog posla nije bio u mogućnosti da ide bilo gde na letovanje ali je ona mogla. Tako je radila svih predhodnih godina, to je već postalo standardno ali se plašila jedne stvari. Na to letovanje ide sa svojima, biće non-stop kontrolisana i pitanje je da li će moći da se uključuje na internet, da li će moći da zadrže komunikaciju koju su imali do tada. Zadržali su je…i više od toga. Javljala mu se kad god je nalazila priliku, noći su ponovo bile te koje su bile njihove, nikome nije bilo do sna. Uživali su u svakom momentu koji su , bar na taj način, mogli da provode zajedno. Njihova dopisivanja su postala toliko opuštena pa su se pojavile teme koje do tada i nisu bile toliko aktuelne. Želeli su jedno drugo, i imali su se. Iako je ona pisala da je oko toga veoma stidljiva to nije moglo da se primeti. Uživali su u svojoj ljubavi. Ostao je susret, ostalo je to da se napokon vide, da odrede vreme kada bi mogli da se nadju jedno pored drugoga. Dogovor oko toga je bio izuzetno jednostavan. Znali su da moraju da čekaju početak školske godine kako bi ona imala više slobodnog vremena. Nije bio problem čekati, znali su koliko žele da se vide i par dana im nije predstavljao problem. Oboje su imali nade i želje povodom susreta, oboje su imali i strahove kako će to sve da izgleda. Puno su pisali o tome, kakav će biti prvi utisak, da li će doći do zagrljaja, da li će doći do poljupca, koliko će vremena moći da budu zajedno, kakav ce biti rastanak… Svoju medjusobnu ljubav su puno puta dokazali, ostao je taj, jos jedan korak, ostao je pogled ”oči u oči”.

    Došao je septembar, on je krenuo ka njenom gradu, krenuo je njoj u susret, krenuo je po svoju ljubav…a ona…ona ga je čekala, čekala je njenu ljubav. Kako su se osećali u tim trenucima znaju samo oni, ali ono sto su čekali danima, pa i mesecima, sada im je bilo na dohvat ruke. On je stigao u njen grad, ostala je jos jedna noć.
    Videli su se, rukovali, šetali, razgovarali. Prvi pogled im je rekao sve. Znali su da su stvoreni jedno za drugo. Ona je preko dana ostajala koliko je mogla, koristili su svaki momenat za te zajedničke trenutke, trenutke koji se pamte. Bilo je to nešto novo i za njega i za nju. Strah koji su nekada imali je nestao pri prvom pogledu, prvi osmeh je rekao sve! Proveli su nekoliko dana zajedno, sve dok on nije morao da se vrati zbog svojih, poslovnih obaveza. Ali jedno je

    sigurno, to je za njega bio do tada najlepši godišnji odmor koji je ikada imao. Posle nekoliko dana njihovog zajedničkog vremena dosla je i još jedna u nizu nezaboravnih noći. Rastali su se, on je otišao da prespava jos tu jednu noć i da ujutru krene na put…ali nije tako bilo. Suze koje je ona te noći proplakala, a i on, jednostavno nisu dozvolile da on ode. Ostao je još jedan dan. Ona zbog svojih obaveza nije mogla da bude ceo dan sa njim, kao što je to bio slučaj u predhodnim danima ali su opet proveli nezaboravne sate. I sada su znali da on jednostavno mora da se vrati! Ali nisu se rastali u suzama, sakrili su ih jedno od drugoga, znali su da to nije rastanak, da je to samo jedan odlazak – do sledećeg dolaska. Virtualni svet je konačno bio iza njih, dotakli su se i shvatili da jedno bez drugoga ne mogu! Ma kolike bile prepreke izmedju njih, bili su spremni na sve, ništa nije moglo da ih zaustavi u njihovoj sreći. A oni, samo su to i želeli, samo da budu srećni i znali su da to mogu samo jedno pored drugoga! Uspomene koje su poneli sa tih, prvih susreta, nosiće zauvek u sebi, to je bilo nešto predivno, možda i puno više od onoga sto su očekivali. Duže od toga ipak nije moglo da traje, svako je morao da se vrati svojim obavezama. Ostalo je bilo to još jedno jutro nade da ce ona moći da se pojavi na stanici sa koje je on polazio. Znali su da je tako nesto nemoguće ali opet, pravo na nadu im niko nije mogao uskratiti. Nije, na žalost, mogla da dodje ali je svo vreme bila sa njim…i on je bio sa njom. Svako je pored sebe, u tim trenucima video i osećao onog drugog. Veza koja se stvorila izmedju njih nije dozvoljavala ni trenutak samoće. Naravno, ipak je sve je to bilo toga dana veoma teško. Njega je čekalo 10-tak sati vožnje, nju je čekala kuća, sa svim obavezama koje je u poslednje vreme i zanemarila kako bi sa njim mogla da bude maksimalno vremena zajedno. Ali su ipak znali da je to samo jedan kratki rastanak i da će doći vreme kada ce moći ponovo da se vide.

    Za sada im nije ostalo ništa drugo nego da se vrate svojim dopisivanjima. Jedva su čekali da jedno od drugoga pročitaju utiske sa tog, prvog susreta. Možete da zamislite kakva su to bila dopisivanja? Koliko se videla sreća u tim slovima? Koliko su oni bili srećni što imaju jedno drugoga? Sve je to pokazivalo da je prava i iskrena ljubav rodjena, trebalo je samo da se još više i više bori za nju. I nisu prestajali sa tom borbom, samo su je pojačavali sve više i više. Sve je više bilo tekstova i sa interneta i kucanih njegovim rukama u kojima je bilo reči o tome kako i šta bi trebalo da se radi takvim situacijama. Na njoj je bilo da donese konačnu odluku o svom razvodu a na njemu da strpljivo čeka na to. Vremena su imali, to im nije predstavljao problem. Samo je postojao neverovatan strah da će se vratiti stari problemi koje je na imala u svojoj porodici, svome braku. To je njega opterećivalo u istoj meri koliko i nju…ali morali su da žive sa tim opterećenjem! Morali su da se bore protiv njega! Imali su snage, imali su želje, imali su vremena. Sve je u tim trenucima bilo na njihovoj strani. Dopisivanja i teme oko njenog razvoda su postale svakodnevnica, rešila je da se raspita o svemu i da krene tim stopama. Znala je da ne greši i da će tako samo da napravi pozitivan korak u svom životu. U svom, a i u zivotu svog sina. Danima i noćima su pisali na tu temu, dogovarali se šta je to što je najbolje. Njemu je bilo puno lakše jer je više vremena mogao da provede na internetu i da prikljupa potrebne podatke. Sve je vremenom bilo spremno, znali su sve šta i kako treba. Tumačili su zakone, gledali koja su njihova prava u svemu tome i kako da njen razvod bude što bezbolniji za nju. Njemu je sve to izgledalo jednostavno – njoj i ne baš! Naravno, kao i najčešće u životu, finansije su bile

    jedan od glavnih razloga zašto to nije moglo da se odigra baš kako su oni zamišljali. Finansije i novi zakon koji je trebalo do sitnica rastumačiti i proanalizirati.

    U medjuvremenu su se dogovorili i za sledeći susret. On je imao veliku želju da to bude za jedan od njihovih rodjendana, njegov ili njen, ali to je bilo nemoguće. Jedino vreme koje je davalo mogućnost za ponovni susret bilo je posle Novogodišnjih praznika. Poklopilo se, on je imao u tom vremenu pravo na par dana slobodnog što se tiče posla, njen sin je u to vreme počinjao sa vrtićem. I dogovor je pao – za pravoslavni Božič. Ali trebalo je proći Novogodišnju noc! On je znao, biće negde u svom gradu, sam, a ona će verovatno biti sa svojom porodicom. On jeste bio sam…ali je ipak bila i ona. Ostala je velika tuga u toj noći sto on nije bio bliže njoj, da provedu to vreme zajedno, jedno pored drugoga. Medjutim, pošto su dobro znali koliko ih kilometara deli nije bilo svrhe da se nerviraju oko toga. Proveli su tu noć kucajući SMS poruke, zagrljeni u svojim mislima. Nije on dugo mogao da izdrži, nije mogao da čeka baš dogovoreni datum. Otišao je ka njoj par dana ranije, iako je znao da neće moći da je vidi. Ali opet, nada je postojala da će se ponoviti nešto kao što je bilo za Novogodišnju noć i on nije mogao da čeka daleko. Otišao je u njen grad kako bi je čekao tamo. Znala je kada dolazi. Priredila mu je predivno iznenadjenje – na stanici na kojoj je stigao u njen grad čekala ga je. Zamislite kakav je bio to susret, kakav je bio zagrljaj, na prepunoj stanici, u velikoj gužvi, ona i on zagrljeni! Ali to nije bio kraj iznenadjenjima – u stanici ih je čekao njen sin! On je morao da na trenutak prikrije suze koje su krenule kada je video dete. Pisali su puno o njegovoj deci i o njenom sinu, postojala je ogromna želja da se svi oni upoznaju. I sada je došao trenutak da on vidi njenog sina. Znao je da nesme previše da mu se približava jer je pitanje kakva bi bila reakcija i detetova priča kući. Iskoristili su svi zajedno priliku za jednu zajedničku šetnju do obližnjeg trga, popili kaficu, razišli se, i čekali sledeće dane. On je ostao u njenom gradu, znao je da u toku sutrašnjeg dana neće moći da je vidi ali to nije predstavljalo problem. Znao je kako da iskoristi to vreme koje je imao. Nakon tog jednog dana pauze usledilo je par zajedničkih dana. Nije bilo prilika kao pri njegovom prvom dolasku ali opet, svaki trenutak im je značio kao večnost. Intimni trenuci koje su tada doživeli su samo još više pokazali njihovu želju za zajedničkim uspehom. Par dana provedenih zajedno za oboje je značio jedan prelep ulazak u Novu Godinu, godinu od koje mnogo očekuju. Uživali su svakom trenutku koji su mogli da provedu zajedno, uživali su u ljubavi koju su jedno drugome neizmerno pružali. Nakon nekoliko dana vratili su se svojim obavezama sa ponovnom željom za skorijim susretom, onda kada se bude ukazala prilika za to.

    I opet im nije ostalo ništa drugo nego da se vrate svojim dopisivanjima. Znali su da će se videti sledećom prilikom, to je već skoro postala i navika, par meseci i zajedno su. Drugačije od toga, trenutno, na žalost, nije moglo. Ali im to nije predstavljalo problem, znali su da vredi čekati! Njihova ljubav je iz dana u dan bivala sve jača i jača, sve više i više su bili vezani jedno za drugo!

    Nastavili su sa svojom zajedničkom borbom. Ona je svom suprugu izrazila želju za razvod braka, ostalo je samo da se to i papirološki odradi. Išla je za papire – tako je bar pisalo u poruci. Medjutim, u tom vremenu zbog okolnosti koje su prisutne u njenom životu nisu mogli da se dopisuju kao i ranije. On je to razumeo. Znao je da je ona u velikom problemu i pred velikom odlukom. Razumeo je ali je i požurio sa donošenjem zaključaka. Na pitanja na koja nije dobijao odgovore od nje, sam ih je davao…i pogrešio je! Ona je otišla sa svojim suprugom, započeli su proces razvoda – ali to je u stvari on samo tako mislio! Nedostatak dopisivanja i odgovora na neka pitanja su dovela do toga da je on u tim trenucima imao sasvim pogrešno mišljenje o situaciji u kojoj se ona nalazi. Nije razvod braka započet, nije to ni pokrenuto. Bio je to samo nešto kao informativni razgovor. A on je bio uveren da se broje poslednji dani njenog braka, bio je uveren da je svemu tome napokon došao kraj i da će ona za par dana biti slobodna i srećna osoba! Ipak ona nije mogla da ide do kraja, nije imala snage za taj korak, snage a ni mogućnosti za tako nešto. Bio je to izuzetno težak trenutak za oboje. Bio joj je tada neverovatno potreban, da bude kraj nje, ali nije bilo mogućnosti za tako nešto. Sa terena je išao na teren, nije znao kako da joj pomogne, šta da radi, kako da se ponaša! Dok je ona patila na jednom, on je patio na drugom kraju sveta. Znali su da je snaga ta koja nedostaje njoj da prebrodi taj period. On je pokušavao na sve moguće načine koje je znao da joj pomogne. Nije bilo tada drugog rešenja nego da stalnim pisanjem pokuša da joj da snage. Ali nije moglo. Nije to bilo dovoljno za prelaz! Čak je, nesvesno, njoj pravio više štete nego koristi! Imao je već kod sebe i gomilu neobjavljenih tekstova. Nije ih objavljivao, nije zeleo da je stalno sve više i više opterećuje sa time. Nije mogla i to je to, morao je tako nešto da prihvati. Nije bilo jednostavno, to je nešto kao kada prihvatate poraz – ali oni nisu bili poraženi! Samo je vreme bilo to koje je stvaralo kočnicu, vreme u kome je ona trebala da završi ono što ima u svom privatnom životu i da napokon izadje iz pakla u kome je živela.
    Dugo je čitao i razmišljao o tim pismima. Da li da ona ostanu kao uspomena na jednu borbu koju su zajedno vodili, da li da joj uopšte i kaže da tako nešto postoji? Ipak je morao da joj dostavi sva ta pisma a imalo je i jedno, obimno, o svemu. Ipak je to sve bilo njeno, za nju pisano, I bio je red da ona to ima kod sebe. Ali bilo je pitanje – kako da joj to dostavi? I morao je na rizik. Otišao je prvom prilikom u njen grad. Ona je bila protiv tog dolaska jer je znala za svoje obaveze i znala je da ne postoji mogućnost za neko njihovo vidjenje. Znao je on to sve…ali je ipak otisao. Sledećeg jutra su se videli. Sreli su se kao slučajni prolaznici na ulici. Uzela je to od njega…i otišla. I tada je tih, par minuta, bilo maksimalno vreme koje su mogli da provedu zajedno. Neverovatno je koliko je ona rizikovala da stane na ulici zajedno sa njm ali ipak, stala je, par minuta ali je stala! Da, videli su se još par puta u tom , trećem dolasku…ali samo videli. Sam dolazak je ispunio očekivanja, bio je posvećen tim pismima koja su stigla do nje. Više se od dolaska nije ni očekivalo. Ali i pored toga, i pored svih očekivanja, bez suza nije moglo! Ona u svojoj kući, on nedaleko od nje…u nadi da će ipak možda moći da izadje. Nije mogla! On je ostajao gledajući njen prozor…ona je gledala sa unutrašnje strane…ali se nisu videli. Ostao je samo osećaj da su i sad tako blizu – a tako daleko. Preteške trenutke su prolazili u tih par dana, previše suza je isplakano…ali borba nije prestala. Još jednom su dokazali da će se boriti protiv svega… da ne postoji ništa što će da ih spreči kako bi na kraju ipak bili zajedno! On je otišao – ona je ostala.

    Mnogi bi verovatno odavno odustali od te borbe ali oni nisu. Verovali su i dalje da će sve to jednog dana biti onako kako su oni zamislili. Ona se i dalje javljala kad god je mogla…on je pisao, odgovarao…čekao. Često je znao i da zaspi ne sačekavši njeno javljanje. Ujutru je već bilo kasno za kajanje – noć je prošla! Čekala se sledeća noć, sledeći momenat kada bi mogli da se nadju u dopisivanju. Toga je, na žalost, bilo sve manje. Sve su više i više bili udaljeniji. Osećao je da je gubi. Osećao je kao da je već dao svoj maksimum – a nije uspeo u onome što je želeo. Gomilali su se problemi…pao je. Nije znao šta više da uradi. Kako da nastavi da se bori sa nečim što ne poznaje u dovoljnoj meri. Jedino što je znao bilo je to da mora da čeka…a vreme se polako okretalo protiv njih. Ona je u svojim problemima sve više padala. Sve joj je bilo teže i teže da se bori sa svojim suprugom i da ga odbija. Sve je postajalo previše naporno. Nisu to više bili dani ili noći, bili su meseci patnje. Noći u kojima se nisu dopisivali su postajale sve duže i duže. Postavljalo se pitanje – Šta i kako dalje? Često je on u tim noćima razmišljao da krene još jednom prema njenom gradu, da krene po nju i da je napokon ukrade. Ali kako, kako kada ona na to nije bila spremna? A želela je, želela je više od svega da se možda baš tako nešto dogodi. Bar je on tako mislio ali kako da krene, šta ako bi time samo napravio preveliku grešku? Šta ako bi je tim postupkom samo još više povredio? Jedno su želje a sasvim drugo su mogućnosti! I nije ostajalo ništa drugo nego da se prepusti vremenu…tom prokletom vremenu koje je prolazilo. On je bio u sve većim problemima, ona takodje. A i dalje su bili fizički razdvojeni i u mislima spojeni. I ma koliko da je on padao ona je uvek bila tu da ga smiri. Uvek je imala pravu reč, pravu poruku koju bi mu napisala. Smirivalo ga je to ali…i dalje je znao da pati on, da pati ona…da pate oni…a ne mogu ništa da urade! Jedino što im je preostalo je to da pronalaze snagu jedno u drugome i da tako pokušaju da pomognu, on sebi i njoj, ona sebi i njemu.

    Već je predugo vremena prošlo od kada su se poslednji put videli. Znali su oni i u startu da ta vidjanja neće moći da budu bas česta. Znali su da će vreme da prolazi…ali nisu verovali da će biti tolike razlike. Dani su bili sve duži i duži…noći su bile priče za sebe. Nije bilo ni nagoveštaja skorog susreta. On se vratio svome poslu, ona se vratila svom životu i braku. Moralo je tako. On bez posla nije smeo da ostane, ona bez braka – a razlog je bio isti – moralo je da se preživi. Njemu je to bio jedini novčani prihod…a ona je zavisila u potpunosti od svog supruga, ona i njihovo dete. Nije bilo svrhe da joj on nudi neku finansijsku pomoć. Pokušao je, ali je ona to uporno odbijala. Tako nešto ipak nije mogla da prihvati! Imao je i on svoju decu, trebalo je i njih obezbediti. I ponovo, ko zna po koji put, našli su se na raskrsnici želja i mogućnosti. Dva sveta koja su, ma koliko oni pokušavali da ih spoje, ipak postajala sve udaljenija i udaljenija. Patili su zajedno, zajedno a razdvojeno! Nekada je i samo jedna poruka dnevno bila dovoljna da se na njihovim licima, makar i trenutno, vrati osmeh. Ubedjivali su jedno drugoga da je sve u redu, da su OK…ali znali su da nije bilo tako. Ali, i tih poruka je bilo sve manje i manje. Puno toga je nedostajalo i oni su postajali sve udaljeniji i udaljeniji. On sve više vezan za svoj posao – ona sve više vezana za svoju porodicu. Kilometre koji su ih razdvajali su do sada uspevali da pobede, ali nedostajanje…bilo je preteško! U njegovim razmišljanima je stalno bila tema šta je o što nedostaje u njemu kako bi je privoleo da se odluči za korak rastave…u njenim razmšljanjima je bila tema koliko će još vremena morati da prodje kako bi mogla da bude sa njim. Svako je razmišljao na svoj način i uvek se sve svodilo na isto – ona je bila zadovoljna što ga ima makar i na taj način…on je bio presrećan sa njom i želeo je da je ima pored sebe. Ali kako to sve sjediniti u zajedničke želje – nisu znali. Plašili su se da će doći do rastanka, da će na kraju izgubiti jedno drugoga a znali su da jedno bez drugoga neće moći. Kako će preživeti jedno bez drugoga? Kako će nastaviti da normalno žive znajući da nisu uspeli? Kako će pobediti tugu koja im je razjedala srca? Kako???

    Morala je da odustane od te ljubavi! Nestale su emocije koje su bile prisutne sa njene strane. Nije imala snage da nastavi dalje borbu. Skupila je samo toliko hrabrosti da mu kaže da ne može više. Vratila se suprugu. Njihov svet se srušio u trenutku. Donela je tu odluku a njemu je samo preostalo da je prihvati takvu kakvu jeste. Ona je, tim svojim postupkom, ipak pokazala koliko je, u stvari, jaka osoba! Oni su bili i ostali posebni prijatelji!

    Više se nisu videli. Sve manje poruka, sve manje pisama, sve manje dopisivanja…i nikako vidjanja. Ostala je samo jedna priča iza njih, priča o zabranjenoj ljubavi. Imali su sve – nisu imali ništa! Ostalo je verovanje u to da će Zemlja početi da se okreće u suprotnom smeru, verovanje da će život poceti iznova da teče…verovanje u neverovatno. Ostale su poruke, ostala su pisma, ostali su oni…bez njih. Svako na svoju stranu. Razlog za to nisu nikad mogli da pronadju. Ali jednostavno, moralo je tako! Morali su da se rastanu. Morali su da žive u čekanju na bolje sutra – bolje sutra, koga nema!

    ”Vječno…i dan duže” je bilo nešto što su jedno drugome rekli na početku. Ostali su iza tih reči. One se sada nisu odnosile na ljubav…sada je ostalo ”samo” prijateljstvo. Njegovo srce je ostalo kod nje, njoj i pripada, njeno je kod njega. Voleo ju je i voleće je zauvek, voleće i ona njega. Najiskrenija i najveca ljubav…dvoje prijatelja. Ostaće prijatelji zauvek. Ko zna, možda su mogli biti i nešto više od toga…a možda su ipak uspeli da dostignu svoj vrhunac – prijatelji za ceo život.

    Da li im je to dovoljno? To znaju samo oni…on na jednom…ona na drugom kraju sveta… Ne, nisu više toliko bili važni kilometri – važno im je bilo da su saznali pravu vrednost reči – prijatelj!

    Verujte, nekome je to i više nego dovoljno!

  2. Upoznali smo se jedne večeri u gradu, sasvim sličajno, kada ga je doveo moj tada najbolji drug Nikola. Odmah na prvi pogled mi se svidio, bio je lud, opušten i spreman da se zeza… To veče smo plesali bez prestanka i predaha. U jednom trenutku kad je počela pjesma MC Yanka „JojJojJoj“, prišao mi je i zapjevao: „Pomešaj noćas kulturu, možda nisam tvoja vera, al’ srce te želi, želi deo tvoga tela!!!“ Ja sam se samo nasmijala… Odmah posle toga smo otišli u drugi lokal, ali moja mama je prekinula to naše malo savršeno veče i rekla mi da je došla po mene i da idemo kući. Molio me da ostanem, da mu je lijepo sa mnom. Slagala bih ako bih rekla da i ja nisam to najviše željela od svega. To veče mi je promjenilo sav moj život… Iako ga nisam dobro ni razumjela šta mi je pričao (pa čak ni ime mu nisam znala, ali jedino što sam znala u tom trenutku je da će on biti MOJ I BOŽIJI; KAD TAD…) pošto je on bio tek došao iz Amerike i skroz je slabo znao naš da priča, mada ni sad nije puno bolji, ali ja volim svog smotanka iako mi treba tumač kad mi pošalje poruku. Tada sam znala da ćemo se stvarno zavoljeti… Ali on je moj neznalica i jezičara…
    Sve se to i desilo zavoljeli smo se, volimo se i uvijek ćemo se voljeti… ALI, uvijek to ali, jednostavno putevi su nam različiti, sve nas razdvaja. Prvo što je stalo između nas je vjera, on je musliman a ja srpkinja, drugo su roditelji i moji i njegovi, treće mi sami… Zato što smo kukavice, više ja nego on ali tako je. Nemamo snage da stanemo protiv svih i odbranimo našu ljubav. A već tri godine kako se volimo, uvijek smo se voljeli od tog prvog dana do sad, i zauvjek će tako ostati. ZNAM TO!!! To je jedini čovjek koji me nikad nije izdao, koji je uvijek bio uz mene i kada mi je bilo najteže, koji je uvjek bio tu da me digne sa dna, da stane na moju stranu i kad niko nije na mojoj strani. Čovjek koji je znao šta i kad treba da kaže, gdje i u koje vrijeme da dođe, kako da me utješi, zaštiti, bio bi spreman i da umre za mene kao i ja za njega. Ali kad dođe do toga da ja stanem ispred njega i zaštitim ga od moje porodice od uvreda i poganih riječi, nisam znala bila sam prokleta kukavica, iako ginem za njega, nisam znala stati ispred mojih najbližih i odbraniti našu ljubav. Za sve sam JA kriva. Ja sam KUKAVICA!!!
    Eto sad ću da vam dam još jedan dokaz da se mi volimo…
    Juče je bila sahrana njegovoj sestri Eni, naravno da sam otišla, ko bi drugi bio uz njega u takvom užasnom i teškom trenutku. Došla sam u Šamac iz Brčka skoro trčeći. Srela se sa Majom i Miroslavom, čisto da ne idem sama. Došla sam pred Džamiju, udahnula i ušla. Srce mi se slomilo kad sam ga vidjela, to nije bio moj čovjek, to je bila samo ljuska od njega. Stojao je iza svoje majke, držao se za njena kolica i ljuljao kao da će da se struši, njegov mali brat se držao za njega kao da se boji nečega. Okrenula sam se oko sebe i vidjela cijeli svoj Šamac kako plače od najstarijih do najmlađih. Ali meni je bilo najvažnije da dođem do njega, ali je red bio ogroman i nemoguće je bilo da se zaobiđe gužva. Čekala sam svoj red i u glavi smišljala šta ću mu reći, željela sam da nađem onu savršenu rečenicu kojom ću ga utješiti, i sve sam bila smislila. Ali kad je došao moj red, jednostavno mi se jezik zapetljao i nista nisam mogla da kažem. Samo sam ga zagrlila onako čvrsto kako je on mene kad mi je bilo teško… Plakali smo zajedno, srca su nam se tresla. Samo mi je rekao: „ Došla si, ti nisi kukavica. Pojavila si se, iako malo kasno, važnoje da si tu… Počeo sam da te proklinjem, kad sam vidio da si me izdala, ali ne evo te tu si… Zgrli me jako, najjače što možeš. Samo mi je potrebno da znam da si tu.“ Ja sam ga samo slušala i stiskala sve jače i jače… Stajali smo tako zagrljeni dok su nam prilazili razni ljudi da izjave saučešće.
    A onda je krenula povorka, on je počeo da gura svoju mamu iako nije ni on mogao da hoda. Ja sam ga držala za ruku i on me u jednom trenutku pogledao i rekao mi: „Hvala ti što si tu…“
    Kada je povorka došla do groblja ušli smo i posljednji put se oprostili od Ene, zajedno se pomolili za nju, on na njegov ja na svoj način. Onda smo izašli iz groblja i krenuli polako ka njegovoj kući. On je jedva hodao, stalno je govorio: „ Ostao sam sam. Nema više moje Enice. Bože zašto si uzeo nju što nisi uzeo mene? Hoću ja umesto nje. Zašto Bože kad je ona samo mala djevojčica koja nikad ni mrava nije zgazila? Riješi me ovih muka molim te.“ Onda sam ja pukla stala i rekla mu: „ Nisi sam, imaš mene, imaš sve nas koji te volimo, koji smo došli da budemo uz tebe. Znam da je teško i znam da ti se sve strušilo, ali neću ti ja dati da kloneš, da budeš živi mrtvac. Doći ću ja do onog mog čovjeka ne zvala se ja Marina. Kunem ti se životom da ću te izliječiti, jesi me čuo?“ Tada smo stigli pred njegovu kuću i zamolila sam Ilmu (njegovu sadašnju djevojku) da ide da donese malo vode, a Nikolu (mog sada bivšeg momka) da ode da nađe nešto od hrane. Nahranila sam ga i napojila, a onda mu rekla da moram da idem na autobus tada je skočio kao opržen i počeo da me moli da ostanem makar do sutra. Rekla sam mu da ne mogu da moram da idem. Onda je odlučio da će me ispratiti do stanice. Nisam mogla da ga odgovorim od toga.
    Na stanici mi je rekao: „ Pojavila si se bas u onom trenutku kad sam počeo da te proklinjem, da proklinjem dan kad sam te upoznao. Je l´ se sećaš kako je to bilo? To je bio moj najsrećniji dan u životu. Pomešaj noćas kulturu, možda nisam tvoja vera, al’ srce te želi, želi deo tvoga tela, sećaš se? Ti si mi jedino što mi je ostalo poslije svega. Danas kad si se pojavila i onako zbunjeno me pogledala, bez i jedne riječi, pomislio sam „ZAGRLI ME, MOLIM TE!!!“ i ti si to uradila. A tada kad si me stegnula i zaplakala zajedno sa mnom zamolio sam Boga da me nikad ne pustiš ili da umrem odmah sad u tvojim rukama… Ne znam kako bi se sve ovo završilo da se nisi ti pojavila i ulila mi još malo snage. Hvala što si došla. Ali najviše bih sad volio da ostaneš sa mnom, da makar večeras budem s tobom. Ne želim da budem ni sa Ilmom ni sa Nikolom ni sa Emirom ni sa bilo kim, želim da budem s tobom. Ali nije mi suđeno… Molim te zagrli me ponovo…“ Ja sam samo gledala u njega i nijemo ga slušala sa suzama u očima, baš kao i sad što ih imam… Onda sam ga zgrlila i rekla mu: „Voljela sam te, volim te još i voljet ću te zauvjek…“
    Tada je naišao moj autobus i ja sam krenula u moju realnost (JEBENU SADAŠNJOST) bez njega…

  3. -Ti si sine nasa radost prva, a hteo deda da mi te sacuva.-Pate deda lepo poucio,n reci sam dobio. -Pa sam u snu tebe zasanjao.-I po kosu since milovao,uvek cu se ja tebe secati.-I nikada te necu prezaliti.-U snu si se ti meni stvorila,i veliku tugu ostavila.-Baka duso tebe mnogo voli,al joj duso ti nanese boli.-Ti si sine nasa prva sreca,pa se baka uvek na tebe seca.

  4. ti si mi u srcuu ti sii mi bila jedina sto wolimm nemogu bes tebe neznam zbog cega smo se rastali neznam zbog cega smo se swacali ali ti si mi i dalje i dalje u srcu ljubawii nee idi nee idii wra ti misee cekamm teee owoo jasam na pisaoo husein najjaci

  5. Šta misliš? Koliko vremena treba devojci da zaboravi nesuđenu ljubav? Nedelja? Mesec? Možda godina? Ili čak i više? A šta ako je to neko koga ne može da zaboravi?
    Ovo je moja priča.

    Oduvek smo bili dobri, oduvek smo se slagali. Ipak godina i više dana neprestanog druženja nije malo. Ali zaista neprestanog. Imala sam druga za poželeti. Ali to je bio tek početak, nisam ni slutila kako će se sve završiti. Možda je do obaveza. Možda zbog tih obaveza oko škole, odbojke, porodice, nisam primetila koliko mi je bitan. Zapravo tek sada shvatam da mi je uvek bio bitan. Uvek sam želela prvo da čujem njegovo mišljenje, da vidim njegovu reakciju. Andrija, moj najbolji drug…

    Imala sam ja najbolje drugarice, Tanju i Anu. Ali sa njim je bilo drugačije,možda zato što je momak. Njegov pogled na svet je drugačiji nego moj. A opet smo se slagali. Do jednog trenutka. Možda nije bio samo jedan poseban trenutak kada se sve promenilo, ali događaji su se ređali jedni za drugima, a mi smo se sve više udaljavali.
    Kao što obično biva, on se zaljubio. Ono što meni izgleda nije odgovaralo, a tada nisam shvatala, je to što ta devojka nisam bila ja… Bila je to drugarica iz našeg odeljenja. Potpuno drugačiji tip osobe od njega, ali eto, tako se desilo. Pred novogodišnji raspust, njih dvoje su se baš uklopili, makar je tako izgledalo. Ja sam ispala iz priče, a nisam ni bila svesna toga. Sve više je odlazio od mene, okretao glavu, prestao da odgovara na poruke kao nekada. I više nismo bili kao pre. I nikada nećemo biti. Tada sam shvatila da osećam nešto prema svom najbljem drugu (sada već bivšem). Ipak, pokušala sam to da potisnem.
    Novu godinu smo proslavili svi zajedno, u jednoj diskoteci. Da mi je neko rekao da će mi toliko biti teško da svog najboljeg druga gledam sa drugom devojkom, ne bih mu verovala. Ne, nikako… Ipak, to se sada dešavalo. Niko nije primetio, valjda sam se uvežbala. Mada, nije mi bilo ni do igre, ni do pesme. Samo da što pre pobegnem odatle. U jednom momentu, prišao mi je, čestitao Novu godinu, i rekao: ‘Znaš da ćeš zauvek biti najbitnija u mom životu, bez obzira na sve, zar ne?’, klimnula sam glavom i okrenula se; osetila sam kako su mi oči zasuzile.
    Nisu još dugo bilo zajedno, izdešavalo se između njih nešto što nikada posle nisam saznala, valjda nije hteo da znam. Poštovala sam to.. Međutim, iako je to sve brzo prošlo, mi se nikada nismo vratili na staro. Bilo je nemoguće.
    Ne znam šta je presudilo.. Možda me je previše dobro znao, možda me je pogled odao, ne znam. Ali on je priznao. Priznao je da sam mu oduvek bila simpatična, oduvek je tu bilo nešto više.
    Ali ja, ja nisam bila sigurna. Odlučila sam da mu ne verujem. Nisam znala da li je to do njega stvarno, ili sam ja jednostavno previše tvrdoglava. Dopisivali smo se neprestano, čuli se svakodnevno. Izašli smo i na piće, pričali do kasno. Zaljubila sam se. Ništa nije moglo to da spreči. Čak ni moj preveliki ponos. Ali do veze nikad nije došlo. Tvrdim sada, da je to moje delo. Odbila sam ga. Rekla kako mi se ne sviđa, kako mi se nikada nije ni sviđao, da je on i dalje zaljubljen u bivšu devojku, da ne želim ništa više od prijateljstva. I pogrešila sam, i to puno.
    Nakon toga, ni on više nije želeo da s čuje sa mnom. Rekao je da sam ga povredila, pravila budalom sve vreme. A nije znao da to što govorim nije tačno.. A i kako je mogao…
    Došlo je leto, a on se promenio. Nismo se više ni čuli od tog trenutka, osim što smo se viđali u školi. A to.. To je bio najteži deo. Mislila sam da će mi laknuti sada kada odemo na raspust. Ali, očekivano, nije. Bilo je još teže.
    Sada je došla Nova godina, a mi smo na istoj teritoriji. Možda sada malo bolje. On je do sada imao nekoliko devojaka. Nijedna nije bila za njega. Nikada mu to nisam rekla, ali tako je. Nijedna ga nije zaslužila. Šta znam.. Bude mi krivo kada vidim sa kim ide.
    Sada dok pišem ovo, razmišljam. Nije meni krivo što nismo zajedno. Krivo mi je što nismo makar pokušali. Pokušali, videli da ne ide i razišli. Svakako ne bi moglo da bude gore nego sad. Ili u boljem slučaju, bili bi zajedno. Možda ovo ne bih ni pisala. A možda bi raskinuli, i bilo bi još gore.
    Skoro smo pričale drugarica i ja. Pre možda mesec dana, njih dvoje su pričali o nama. Pored toliko devojaka, rekao je da je jedino u mene bio istinski zaljubljen. To mi je prijalo. Malo me povredilo. Malo usrećilo, malo rastužilo. Svega pomalo. Samo ponosa previše. Čak mi je jednom prilikom rekao da ćemo on i ja možda nekada i uspeti. Ali kada on bude bio spreman za to, možda ja neću biti. Možda…
    Na kraju, sebi uvek volim da kažem: ‘Ko zna zašto je to dobro’
    Možda nekad, možda nikad.

  6. Zarobljene misli

    U ovom malom delu cu razloziti problem jednog zaljubljenog decaka koji se izgubio u svojoj glavi zbog nesrecne ljubavi i kako se uspeo vratiti normalnom zivotu.
    -I ako ovo nekad neko bude citao neka zna da je pisano po istinitom dogadjaju.Ovim putem hteo sam poruciti kako se probuditi iz sna koji te muci i slama i ziveti u realnosti.
    U jednom malom selu ziveo je jedan decak imao je petnaest godina i bio je vesele prirode, ludcaske prirode.Ziveo je sa ocem majkom i bakom.Isao je u prvu godinu srednje skole.Nije bio idealan djak prosto ga knjiga nije zanimala,vise je voleo da svoje vreme provede za racunarom igrajuci neku igricu.
    -Putovao je autobusom do skole i imao je jednog druga koji je stalno sedeo sa njim u busu i kad god mu je bila potrebna podrska bio je tu salio se i smejao sa njim.Radili su zajedno domace zadatke i sve ostalo sto mu je bilo potrebno.
    -Njih dvojica su radili preko leta u hladnjaci,vise su radili radi druzenja nego radi para.Pricali su o sefovima koji tamo rade i taj njegov drug mu pokaza cerku od jedne sefice,decko iz sela se odmah zaljubi.
    To jutro su se odma upoznali pricali o nekim serijama i tako nekim temama koje su njoj odgovarale.Sve vise se zaljubljivao u nju.Doslo je vreme da ona to sazna.
    Trazio je njen broj posle nekoliko dana.Ponadao se da ce od toga biti nesto.Skupio je snagu I hrabrost i pitao ju je da budu u vezi – ali desilo se to da je odgovor bio negativan ,razocarao se u sve .
    Nekako je poceo da zaboravlja uz velike muke,ali nesreca ne ide sama – desilo se to da se ona zaljubi u druga iz razreda a i on u nju .Vrlo brzo su usli u vezu.Decak sa sela vise nije znao sta ga je snaslo.
    Zabolelo ga je to sto je njegov drug bio sa njom u vezi pa makar nikad i ne bio sa tom devojkom.Bio je danima nervozan i ne ispavan ,nije mogao da zaspi i kad bih zaspao imao bi problema bio bi stalno na oprezu na svaki susanj bih se probudio.
    U busu gde su sedeli on njegov drug sa kim je radio domaci i ona .Sada sede njih dvoje.jednom prilikom su decaka sa sela zamolili i da ih slika dok se ljube poludeo je nije mogao da izdrzi hteo je da pukne a najgore od svega je sto je sve drzao u sebi.
    Dosao je kuci plakao je ,plakao i plakao sedeo pored njene slike i plakao.Celu noc nije spavao i razmisljao,pao je u depresiju.Resio je da proba da nadje neki hobi koji ce ga odvratiti od toga.Niko nije znao koliko je on patio i kidao se u sebi dok je morao da ih gleda non stop u busu kako se ljube.
    Poceo je da ide u skolsku teretanu da trci-vezba.Neslusa tuznu muziku razmislja pozitivno svaki dan mu je islo sve bolje i bolje odlucio je da nastavi da se bavi sportom i posle toga.Sada je bolje nije tuzan ponovo je poceo da se vraca na staro poceo je da se sali ne tako brzo ali korak po korak.
    Mozda se pitate kako sam saznao za njegovu pricu i kako znam mnoge detalje e to vam ne mogu reci ali zato mogu -da vam prikazem ovo , izvucite pouku iz ovoga.budite pametni i kad god imate neki problem podeli te ga sa nekim bice to pola problema manje,nadjite nesto neki hobi koji ce vas odvratiti od toga……….(ako se nekad nedaj boze nadjete u ovakvoj situaciji setite se ovoga nadam se da ce vam pomoci)

  7. Dopustila sam da mi se dotakne srce

    Prisao mi je, bez obzira na moje mlado, jos uvek nezrelo lice. Brzo smo se zblizili, I potegli vidjenje. Mozda je samo taj osmeh na licu, I mladalacki pogled izazvao ceznju I pitanje zasto da ne izadjem sa momkom koji je par godina stariji od mene, ne misleci na ono sta ce se desiti ako se brzo predamo jedno drugome. Mladi momak je izasao sa mnom, malom devojcicom, srednjoskolkom. Sa sobom sam nosila to detiljasto duboko postidjeno lice. Progovorili smo, ali samo par reci, a poglede jedva da smo uputili jedno drugome. Te tihe puste veceri, dovoljna su bila, ta dva pogleda, I te dve reci, ali nedovoljno da shvatimo zasto smo se uopste I sreli. Usresredili smo se na moj dolazak kuci, ipak je mama tada vodila glavnu rec. U maloj ulici gde sam nekad zivela, odpratio me je. To je ista ulica u kojoj sam mu oci videla prvog trena. Na samom ulazu u stan, stigla mi je poruka. Nisam ocekivala da ce biti od njega, ali sam bila prijatno iznenadjena. “Tako brzo”, pomislila sam. Na prvu misao nisam ni verovala kako sam mogla da ga zavedem tako brzo, pogledom, osmehom, I ni sa jednom pravom izgovorenom recju. Bilo je lako odgonetnuti njegovu poruku da zeli odmah sutradan da se vdimo. Videli, poljubili, zapoceli nesto sto ni on, a ni ja nismo znali cemu vodi. Nije nam ni bilo bitno, meni je iskreno neko stariji trebao, vec duze vreme sam bez oceve podrske, razvedeni roditelji. Prvih dana pokazao mi je neku ogromnu ljubav,pozvrtvovanost, a ljubav I dalje nedefinisanu. Nije mi smetalo jer mi je sve to neocekivano prijalo. A poklon nakon dve nedelju, I stalni odlazak do susednog grada su me odusevili. Prolazili su dani, meseci, srce sve vise podrhtavalo kad ga neko spomene, kada poruka stigne, truba iz auta pored mog stana, uvek sam znala kada je on. Uputila sam I ja njemu ubrzo poklon, najlepsi koji je mogao ocekivati, damu koja izlazi iz zgrade sa kesom u kojoj je zelena prelepa momacka kosulja, sa tankim iscrtanim slovima, voznja do modernog apartmana u centru grada, I vece prepusteno razuzdanoj zabavi, I njegovim pohotnim dodirima. Podigao me je u zrak I na ramenu drzao kao malenu vrecu. Potom je usledio zagrljaj. Privukao me je k sebi, a ja sam osetila topline tog zagrljaja I njegovu sigurnost. Osim daha, osetila sam otkucaje ushicenog srca blizu mog uha. Nisam se usudila da podignem pogled, vec sam se stidljivo izvukla iz zagrljaja, I ponudili jedno drugome mnostvo poljupca. Naivno sam na njegove nezne poljupce, odgovarala strastveno. Zblizili se jedno drugome, tako lako. Pruzali jedno drugome zadovoljstvo kakvo ni on, a ni ja nismo ocekivali.
    Ubrzo smo postali zaljubljeni par. Nista vise me nije cinilo srecnijom kao njegovi veliki dlanovi na mojim obrazima, grceci moje usne, priblizavajuci ih njegovim. Svidela mu se moja naivnost, pa se prema meni ponasao kao prema krhkoj porculanskoj figuri. Rekoh krhkoj figuri, da, tako je bilo, samo neko vreme. Ubrzo nakon toga sam postala, verujuci njemu, kamen koji se ni u jednom momentu nije mogao raspasti, niti povrediti. Moja naivnost je dozvolila da on postane neko koga niko ne moze zameniti, a ja, neko ko ce biti uvek tu kada doticni gospodin isplanira. Postao je neizivljeni muskarac, ili je to svakako I bio, samo nije hteo odmah tako da mi se predstavi. Video je u meni tu bezbriznu ljubav, I snagu da je iskazem svakim danom, u sve vecem plamenu.
    Izgubim se tako u vlastitim mislima, ponekad, kada ga nema po tri, cetiri dana. Ni jedan poziv, ni jedna dobijena poruka. Na svakih mesec dana su se desavali takvi momenti, duze vreme, sve je to prolazilo, a ja sam gazila preko svega. Nije me zanimalo to sto radi, nego samo on, samo njegova pojava, poljupci, dodiri, I prelepe noci.
    Pet dana pred moju ekskurziju u trecoj godini srednje skole, bili smo nerazdvojni, po celi dan, I noc. Bio je tu, tu pored mene, svaki minut. Poslednji dan, njegov odlazak na posao, u stvari je znacio kraj za nas, barem na tren. Usledilo je isto, nejavljanje, nedobijanje poruka. Saznajem nekim izvorom da se pomirio sa svojom bivsom. Po svoje stvari je dosao vrlo radostan, a ja , zatvrajacu vrata, vrisnula u plac. Rekla sam sebi “ Dovoljno si bila uteha, sada budi ono sto stvarno zasuzujes” . Otisla sam za Austriju, stvarno mi je trebalo nesto da me odvoji od pomisli na njega. Eto, nekim cudom, usledili su propusteni pozivi I mnogobrojne poruke od doticnog. Cudila sam se “Opet te je napustila”. Na svaki njegov povratni poziv sam pala, I uvek se saplela, mesecima I mesecima, do jednog sudnjeg dana. Naizgled, svima je bilo cudno, verovali ili ne, cak I meni. Pristala sam na zivot sa njim, u stanu koji je finansirala moja mama. Pomagao nam je, naravno. Ne znam zasto je bio tada predobar prema meni, a samo dva dana pre useljenja smo sedeli na istoj slavi, gde sam bila, njemu,samo jedna vazdusna pojava. Vec sam par puta rekla da sam naivna, da, izgleda da je njemu to puno znacilo, a meni ni najmanje nije smetalo. Cime me je zaveo?
    Godinu dana, svaki dan zajedno, svaki momenat proveden s ljubavlju, ni jedan pogled skinut sa njega. Prelepi letnji dani na moru. Kupanje, uzivanje u suncanju, I lezanju na njegovim grudima. Prelepim iznenadjujucim vecerama, I divnim nocnim setnjama. Odusevljene poruke dok sam odmarala u rodnome gradu, kod svojih. Kakav je osecaj kad Vam neko napise da ste posebni, da ste jedina osoba koju je zavoleo, da Vam veruje doslovce tako receno, da cete se voleti celi zivot, I da Vas nikada nece promeniti jer nema potrebe za tim?! U meni je to izazvalo povilenje. Mnostvo krscatih sjaja u ocima. Jednu neizbeznu ljubav, I podrhtavanje u glasu kad hocu to da izgovorim. Presrecno vreme za mene. Trajalo je,I na njemu I na meni se videlo da uzivamo jedno sa drugim. U medjuvremenu sam mu priznala da je on nesto najlepse sto mi se desilo u zivotu. Uzivao je u tim izgovorenim recima.
    Svadba njegovog brata, bio je fenomenalno raspolozen, nisam pozvana, nije me poveo. Tog dana sam bila jako razocarana. Nisam htela to da mu pokazem. A on cak nije ni primetio da me je povredio. Nije bio svesan toga. Takodje, moja matura, provedena do kasno u noci, pozvan da dodje po mene, kaze da je umoran jer radi. Da li je razmisljao da mozda nemam novca da se vratim taksijem, da niko od prijatelja ne moze da me poveze? – Ne, spavao je. Sutradan smo setali u kuci kao da se ni ne poznajemo. To nas je brzo proslo, nisam mogla da izdrzim da sa ukucanima prica, smeje se I zabavlja, bez mene. Dopustala sam mu da radi sta god pozeli, samo da uziva u tome, koliko god to meni nije prijalo. Svaku moju noc provedenu oplakajuci nije primetio. Da, devojke se postavljaju kao zrtve I ne govore o tome jer zele da zadrze ono do cega im je jako stalo.
    Doslo je do perioda kada sam mu ja stalno bila na poslednjem mestu, sve ostalo na prvom. Pitala sam se zasto je odnedavna ljubav prestala, nije bilo odgovora zato sto nam je 4 dana lepo, 3 dana ne, I tako iznova I iznova. Kad dog se jako posvadjamo, uvek sam volela da ga prestanem voleti, ali bilo je tesko kada smo ziveli zajedno, lezali jedno pored drugo, ne progovoreci ni jednu jedinu rec. Ucenjivala sam ga dosta puta odlaskom iz stana, iako to jednim delom srca nisam zelela.
    Zelela sam da nesto promeni kod sebe, I dosta puta sam mu to govorila. Pomogla mu da se uozbilji, kupi nesto kako bi mu ostalo doveka. Kada je ucinio onako sam sam rekla, a kako se I njemu svidelo, ucena za stan, posle svadje je izmakla kontroli, ne razmisljajuci, otisao je. Otisao je dok nisam bila tu, dok nije mogao da primeti moju iskrenu suzu, da li iz navike ili zbog te neke ljubavi, ne znam.
    Svima se javljao, samo meni ne. Velika tisina je usledila u kuci gde smo ziveli zajedno. Par dana tako. Jako sam zelela da saznam gde je, kako mu je, da li je tuzan ili mu je sve jedno. Kroz par dana dobila sam jasan odgovor, nisam mu bitna.
    Povredilo me je to, mislila sam da onu ‘’ljubav’’ nije bilo moguce bilo sta, niti bilo ko rastaviti. Osetila sam se jako povredjenom, te sam ucinila to da me nikako ne moze dobiti, naknadno promenila I broj. Nisam izdrzala, stalno sam menjala karticu I ocekivala njegove poruke, ali ih nisam dobijala. Kako je vreme odmicalo, zanedostajala sam mu, ili ipak, samo te noci, sa pohotnim dodirima. I tome sam se prepustila, jer nam se svaka prethodna svadja time pomirila. Par puta se slucajno sretali, tajno vidjali, razmenjivali neznosti. To je za mene znacilo pomirenje, ali sam imala prilike da se uverim da kod njega postoji jos neko, u stvari ko zna jos koliko ( stari dobri lovac ). Nije bilo nade za nas, verovatno, ja to nisam mogla shvatiti, volela ga, nisam mogla sebi dozvoliti da me napusti. Zasto?
    Posle par meseci, prolazi moj rodjendan, prolazi njegov, susrece se sa mnom, doteranom damom, u izlazak sa drugom muskom osobom. Nisam bila nesto puno srecna sto idem u setnju sa drugim. Uznemirio se, sutradan sam od raznih brojeva dobijala poruke, I pozive, upucene od njega. Sve mi je to imponovalo, pokusavala sam da sve to preskocim, I nastavim dalje. Ne, nije bilo moguce, odustala sam brzo od zamisli da mogu bez njega, koliko god to meni uspesno islo. Pozvao me je na kolac, slatku poslasticu I koka kolu. Otisla sam. Ponasala se jako nezaiteresovano, iako to u sebi nisam. Stalno mi je govorio kako se promenio, kako je dosta o nama razmisljao, kako se uozbiljio I kako zeli da ostatak svog zivota provede sa mnom. Na um mi je odmah pesma “ Hocu da ostarim sa tobom “. Tako sam mu se podsmehivala. U par momenata je pokusavao da me zagrli, ne znam zasto to nisam dozvolila, ali na poslednji pokusaj jesam, zagrlio me je, jako, bas jako, isto kao prvi put. U mojim ocima su opet zasjale suze. Sakrila sam ih. Opet nije primetio, kao I uvek. Oduvek sam mu govorila kako nije pazljiv, nije voleo proslave mesecnica,svaki 17. U mesecu, 14.februar, moj rodjendan koji je 15.02., niti 8.mart. Uvek sam ocekivala, ma I neku sitnicu, I, nikad nista. Nije hteo to da promeni, do nedavno. Dosao je 08.mart, u sobi posle koncerta Sase Matica me je cekao poklon, prelepo cvece, parfem koji je bio zadivljujuceg mirisa, I bombonjera sa rumom, I visnjom. Mmmm, moje omiljeno.
    Krenuli smo obnoviti nasu ljubav. Nije islo.
    Jednoga dana je imao veliki problem, zdravstveni, na poslu. Bila sam pozvana. Otisla po njega, dovezla kuci, I od tad mu pruzila svu paznju, I medicinske tretmane. Bavila sam se samo njime, jer sam to jako zelela, da povratim nasu ljubav. Bilo mu je bolje, ali sam se ja u medjuvremenu razbolela. Bio je na sekundu pored mene, a onda otisao po platu, I u skitnju sa jednim od brace. Oooo dobro, opet me je rasplakao. Dokle?
    Koliko sam se zanela, zaboravila sam da kazem, ono sto sam takodje jako zelela, njegov lik je nalik liku mog dede kada je bio mlad. Deka je I dan danas sa bakom, jedva posvadjani tokom braka dva puta. A njihova razlika u godina je ista kao nasa.
    Od dana kada je otisao, nisam ni sa kim, ne mogu nista zapoceti, a da posle dva dana ne odustanem, izolovana od sveta, I od zivota za kojim zudim.
    Velika razlika je izmedju nas u to doba, u ovo doba. Previse sam mlada da zapocnem porodicu sa njim, iako sam u par momenata nase veze to zarko pozelela. A previse zaljubljena da zaboravim ko je on, I sta mi je bio. Ne zelim da me napusti, a ne mozemo zajedno. I ne zelim da sjedinjavanje porodice bude jedini moguci razlog naseg pomirenja.Dalje? – Ne devojko, kazu, urazumi se, radi ono sto volis, sto te ispunjava, sto zelis.
    – Ja zelim, ali ne mogu, bar ne danas.

  8. Upoznali smo se tako slucajno ,svidjeo si mi se na prvi pogled. Bio si miran,cutljiv a tvoja ljepota me zanosila.Imao si tako lijep glas koji je dugo ozvanjao u mojim usima.Nikako nisam mogla da te zaboravim kada bi neko tebe spomenuo ja bih se sva zacrvenila a koda bi neko tvoje ime izgovorio moja dusa je bi sva gorijela.Gorjela bi onim plamenom punim ljubavi prema tebi.Zavolela smam te jeko u mojim mislima i u mom srcu si bio samo ti .Nisam imala snage da ti to kazem ali na kraju sam uspela i rekla osecala sam se nekako drugacije ali iz tvojih usta sam cula rijec kojoj se nisam nadala ta rijec je bila VOLIM TE.To je zamene bilo nesto najlijepse kada sam to cula poletjelasam kao ptica sve mi je izgledalo drugacije.U nasoj vezi nije bilo nikakvih lazi.Taj dan dok smo setali zagrljeni ponovio si tu rijec ali ona nije bila ista kao i prvi put kada si mi rekao.Osjecala sam da mi lazes od tada sam pocela da sumljam u tebe.U tvojoj dusi nije bilo one ljubavi koja je meni davala toplinu u tim zimskim i hladni danima. Nisi bio ona osoba koja je samnom provodila sate minute sekunde kao da si ti neka druga osoba.Ali nakon mjesec dana priznao si mi da volis drugu i da ti domene vise nije stalo da zaboravimo sve ono sto je nekada bilo oni topli zagrljaji poljubci.Tada si me mnogo iznenadio.Otrcala sam kuci sva uzrujana i ljuta u toj ljutnji sam sve tvoje uspomene pobacala .Kada si mi to rekao predamnom se srusio cjeli moj nisam mogla da se borim sama protiv sebe. Kao da sam u zemlju propala kako da me nemavise.Ali tvoja nova ljubav nije kao ja drugcija je bila tek tada si shvaio koliko ja vrijedim ali tada je bilo kasno pronasla sam drugog.Zeljeo si da ti se vratim ali nisam htjela povrediti osobu koja me je tesila dok ti nisi bio tu.a ti nadzi novu ljubav i novo nebo i noklo nece znati sta je snama bilo zasto ti srce pati a ja cu da zivim zivot svoj kako moram i s osobm koja me je ohrabljivala i koja mi je davala nadu za bolje sutra.

  9. Ziva uspomena
    Kiša se slivala niz moje lice. U ustima osetih slan ukus. Nije to bila samo kiša nego suze patnje i razočarenja. Na kraju zamornog puta našla sam se na mestu gde sam želela stići. Neka nemoguća uzaludna nada me sasvim oživi. Čemu sam se nadala? U šta verujm? Na malom groblju natopljena kišom nisam našla ništa. Moje očajno, napaćeno srce nije dobilo ni ono malo utehe koju sam trazila. Očekivala sam neki znak njegove nevidljive prisutnosti naišla sam na zid ledene tišine, i shvatila da je san jedno a stvarnost drugo. Sa nadgrobnog crnog, mramornog spomenika gledalo me njegovo nasmejano lice a usne kao da su htele nešto reći ali ostale su neme. Polako spustih buket cveća sa porukom“DOLAZIĆU TEBI TAJNO, KAO ŠTO SI TI MENI DOLAZIO, JEDINA RAZLIKA BIĆE U TOME ŠTO JA TVOJA VRATA NIKAD NEĆU OTVORITI“.

    Polako sam pošla kući,samoći suzi i bolu. Drhtavim rukama odmakla sam kosu sa čela, hladnim prstima dodirnula sam mokro lice i oči natečene od suza kao da ću tim pokretom odagnuti sliku samotnog groba koja mi se prividjala pred očima. Mog jecaja više nije bilo izgubio se u zvižduku vetra. Ipak SAŠA je sa mnom. On živi u mojim mislima a tu je i naša ćerka ŽIVA USPOMENA NA SAŠU…Zlata…

  10. LJUBAV,tako smo mi to zvali!!!
    Predhodnih dana padala je kiša,čovjek više nije znao da li da spava ,da li da uči ,da li da jede,pije… Sve mu je dosadilo. Uistinu su upravu kada kažu da kišovito vrijeme loše utiče na ljude,bar sam ja tako zaključila. To je bilo 26.04.2016.godine. Imam komšinicu,također i jako dobru prijateljicu s kojom sam provodila vrijeme i ubijala dosadu u tim ,kako bi to djeca rekla,glupim kišnim danima. Cijeli dan je kiša padala i odjednom stade. Bilo mi je jako drago . Odmah sam pozvala prijateljicu u šetnju po našem rodnom kraju,po ulici gdje sam se rodila. Zvali su se ”Škorići”. Ni primjetila nisam da je u našoj ulici bio poligon gdje su djeca igrala fudbal i provodila slobodno vrijeme. Nekako me baš privuklo da odem sjesti dole na klupu iako je bilo pusto sve. Bilo je jako dosadno,vjerujte. Nas dvije same,dovoljno zajedno da se ispričamo o svemu a nedovoljno više tema za razgovor. Život nam i nije bio baš puno zanimljiv. Izlazile smo subotom samo,i to ponekad ”mašamo”,dečke nismo mogle naći jer nijedan nije bio ,kako to stariji ljudi kažu,spaćan za nas. Reče meni prijateljica (citiram) ”Ajde zovi nam koga,dosadno je” . Uzeh ja mobitel i otvorih imenik i brojeve,išla sam po redu,niko zanimljiv. Ajde reko pokušat ćemo ovog. Imenovat ga neću ali jako smo se dugo znali,oko 3 godine možda. Napisah mu poruku : ”Ajde ako si slobodan ‘doleti’ do Škorića da se zezamo!”. Odmah mi je odgovorio i napisao : ”Naravno,mogu li povesti rođaka iz Holandije ako nije problem”,odgovorih mu : ”Ma kakav problem,dođite ionako nam je dosadno. A vjerujte mi,kao da mi je neki glas govorio da baš tog momka zovem,kao da mi je taj glas govorio nešto lijepo bi se moglo desiti. Dođu njih dvojica. Upoznam se s tim momkom. Bila sam jako neozbiljna tu noć,samo sam se smijala …Ne znam šta mi se dešavalo. Nismo riječi progovorili. Upitah mene taj moj prijatelj da li ću negdje sjediti za 1. maj. Inace 1. maj je bio praznik koji su samo bosanci slavili. Sjedi se od jutra,pije se,veseli se,druži se i tako… Ja se nisam baš posebno s nekim dogovarala ,bilo je tu ponuda ali mi ništa nije odgovaralo. I hajde rekoh može,sjedit ćemo s vama.
    Sutradan smo opet izašli,nas četvero. Došla je još jedna naša prijateljica. Tu noć je sve počelo. Otišli smo na branu. Brana je bila područje oko jezera sa velikim potpornim zidom gdje se može sjediti. A tu prošlu noć sam napisala tom svom prijatelju da mu je rođak baš fin momak. Oduvijek sam voljela povučene i mirne momke,a on je baš takav izgledao. Tu noć smo se družili,šetali,eh tad je sve počelo da se zakuhava. Vjerujte mi,zaljubih se na prvi pogled . Nikad nemojte reći da ljubav na prvi pogled ne postoji. Ja sam čist dokaz da zaista postoji. Ni sanjala nisam da ću se kad ovako brzo zaljubiti. Imala sam manu da se puno zezam sa momcima,ni u jednog se nisam zaljubljivala a govorila sam da jesam…dječja pamet. Tako je bilo dok se moj Nusko nije pojavio. Evo danas je 21.05.2016. ,zajedno smo,od druge noći našeg upoznavanja. Meni je lijepo,ja se nadam da je i njemu. Iako nas daljina dijeli ja mislim da ćemo uspjeti i opstati. Zavoljela sam ga ,jako… Za ne povjerovati je ali uistinu je tako. Brojim mjesece i dane do njegovog dolaska. Teško je podnijeti,vjerujte ali jaka sam. Može se i to sve ,kao što se kaže, ‘izdurati’ . Mi to zovemo ljubav,a nije da nije. Velika je moja ljubav prema njemu,i ostat će …

  11. Sve je pocelo pre skoro tri godine na poznatom sajtu facebook.Imala sam ga u prijateljima ali me nije zanimao uopste.Svaki put kad mi se javio sam imala decka i to su bila kratka caskanja,ali poslednji put kad mi se javio je bio i presudan.Tada sam bila slobodna.Par nedelja smo se dopisivali i odlucili da se nadjemo.Bio je to 7.8.2013. Nasli smo se na Konjarniku,naravno on je kasnio kao sto i radi i dan danas.Celo vece nam je proslo tako brzo da nisam verovala da je vec vreme da krenem kuci.Bas mi se svideo ,ali nije me poljubio ,te mi je zbog toga bilo malo krivo.Kad sam usla u autobus stigla mi je poruka “ej bas si mi svidela,nisam smeo da te poljubim,jel hoces da se nadjemo sutra opet?” Naravno pristala sam i jedva cekala da se nadjemo opet.Doslo je vreme da krenem bas sam bila nervozna opet sam ga cekala ,ali kad sam ga videla sa osmeh na licu sve je to proslo .Seli smo u park i dugo pricali.Videvsi da ne sme da me poljubi sela sam mu u krilo i poljubila ga.Posle par dana resili smo da se nadjemo on,njegov najbolji drug,moja najbolja drugarica i ja.Ne znajuci sta ce biti i ne nadajuci se da ce se i ovo dvoje jedno drugom svideti.Svi smo se lepo proveli.Krenuli smo kuci i kako smo se razlisli tako je meni drugarica rekla da joj se svidja Mihajlo,a on je njemu reklao kako mu se svidja Tanja.Eh sad ide klasika ,trebamo da se nadjemo da se njih dvoje smuvaju.Taj dan smo se obe dugo spremale za izlazak sa njima.Nasli smo se i Strahinja i ja smo se odvojili od njih i ostavli ih da budu sami.Kad doslo vreme da se nadjemo naravno njih dvoje su se smuvali. I tako smo nas cetvoro izlazili i zabavljali se.Vreme je prolazilo jedano vece svi smo bili kod Mihajla u stanu.Tanja i Mihajlo su odma zauzeli svoju sobu,dok smo on i ja ostali u “sobi za kriziranje” i igrali igrice.U jednom trenutku krenuli smo da se ljubimo i oboje smo se tako zagrejali ,a sobzirom da smo vec dugo bili zajedno bio je red i da spavamo zajedno.I sad svi ocekuju neku ljubavnu pricu kako je sve bilo romanticno ali kod nas nije to je bilo na brzinu samo jer smo morali da krenemo kuci.Par dana nakon toga Tanja i ja smo uzele broj od njegovog drugara i preko poruka se sprdale sa njim da smo neke dve druge devojke .Doslo je vreme da se upoznamo i sa njim.Jedno vece Strahinja nije mogao da dodje tj ispalio nas je sve kolektivno jer je igralo poznatu igricu LOL,eh to vece je bilo haos prosto ne znam ko je ispao veca budala tu.Blejali smo,Seki,Mihajlo,Tanja i ja i posle par piva,Sekiju i meni je palo na pamet da nasali sa Strahinjom na racun toga da sam trudna.E tu je nastao haos,svasta mi je rekao i tu smo se posvadjali.Nakon toga proslo je par dana i pomirili smo,ali ubrzo zatim raskinuli slagala bih vas kad bih vam rekla zbog cega jer se ni ja ne secam vise svega.Uglavnom jedno dva,tri meseca se ja nisam cula sa njim.Za to vreme Tanja i Mihajlo su bili zajedno i kada smo blejali nastavili smo da blejimo sa Sekijem.I tako kako je vreme prolazilo ja sam stalno dolazili u njegov kraj kao da bih blejala ustvari sam samo trazila razlog da ga vidim sto mi je par puta uspevalo,ali nista nije bilo.Jedno vece dosao je tu i Tasic isto njegov drugar.Evo ne znam ni sama sta mi je bilo tada ,dal sto sam bila toliko povredjena ili jer sam bila usamljena on mi se svideo i nas dvoje smo se smuvali,ali sam mu rekla da to niko ne sme da sazna jer mi je glupo jer sam bila sa Strahinjom.Naravno,kao i svako musko on to nije ispunio.Vec tad sam znala da cu prekinuti sve sa njim ali nisam znala da ce me vece pred srpsku novu godinu pozvati Strahinja da dodjem i sa njima bude tu.Prvo nisam htela,odbijala,bilo mi je jako glupo,al kroz pricu smo oboje shvatili da on i ja nismo pricali svo to vreme zbog Sekija koji je jednu pricu pricao meni ,a drugu njemu.Ustvari on je njemu pricao kako mi se on svidja i dal moze da me smuva i dal se Strahinja ne bi ljutio.Naravno nikad mi se Seki nije svideo.I tako kroz pricu rekla sam mu i za Tasica sve i on mi je rekao dobro je sto si mi rekla i sto sam cuo od tebe i pitao dal hocu da se nadjemo sutra ,pristala sam.Nasli smo se kod Vukovog spomenika i poljubili se kao da nista nije bilo pre toga. Sedeli smo i u jednom trenutku meni je zvonio telefon bio je to Tasic ,zvao me je da vidi gde sam zbunjena rekla sam mu da sam u domu zdravlja i on je rekao da ce doci tamo i ja sam mu u tom trenutku rekla da ga lazem i da sam sa Strahinjom kod vukovog spomenika i on je rekao da ce doci tu.Sacekvali smo ga oboje,pozdravio se sa Strahinjom i kad je krenuo mene poljubi ja sam okrenula glava i rekla mu da smo zavrsili i da znam da je svi ispricao za nas.On je to poricao i na kraju sav besan seo je u auto koj mu se pokvario samo par metra od nas.Ostao je da stoji na sred bulevara ,Strahinja je otisao do njega i odgurali su auto do ivicnjaka.Gledali smo sta cemo sad da radimo sa autom i posto nije bilo sanse da se upali pozvali smo Strahinjinog drugara da odslepa auto do prvog parkinga.Dok smo cekali njega Tasic je otisao na posao ,ostali smo opet samo nas dvoje i opet je sve bilo divno.Otisli smo kucama i nasli se uvece i proslavili zajedno srpsku novu godinu,E par dana posle toga je nastao haos ,Tasic je ispricao ko zna kakvu pricu i ovaj mu je poverovao,sto naravno bi i svako uradio .Problem je bio u tome sto je to bila laz velika ali ja to nisam mogla da dokazem.Pustila sam da misli da ja lazem i odustala sve dok jedno vece nije Tasic dosao kod mene i poceo da pise svasta i da proziva Strahinju.To je bila moja sansa da opravdam sebe i da vidi da nisam lagala sto se naravno i dogodilo.Posle par dana nahvatao ga je da ga bili zbog toga sto ga je prozivao (naravno da nije bilo zbog toga) .Posle toga smo nastavili da budemo kako bih to nazvala vezi-kombinaciji nesto izedju toga s'tim da je on mene ostavljao da bi bio sa drugim devojkama i tako narednih par meseci.Bio je avgust,vreo letnji dan i bili smo na Adi par njegovih sad vec uveliko i mojih drugrala ali on nije bio tu.Krenuli smo kuci ali poceo je takav pljusak da smo na pola puta do stanice bili skroz mokri.Sobzirom da mi se nije islo kuci otisla sam do naseg drugara da osusim stvatri i patike . Cekajuci da mi osuse stvari legli smo i gledali srecne ljude.On se odjednom okrenuo ka meni i poljubio me,nastavli smo da se ljubio i isli do kraja.Na ovo sam gledala kao na avanturu,i dalje sam zelala samo Strahinju.Blizio mu se rodjendan ,razmisljala sam sta da u kupim da bih odusevila ,videla sam da nosi neki glupavi lancic i resila da mu kupim jedan takav srebrni .Nasli smo se taj dan dala sam mu poklon i bio je presrecan,a ja glupaca posto nisam vise mogla da izdrzim da mu ne kazem za ovo rekla mu i on nista nastavio je i presao preko toga i uopste nije pominjao to,tj bar sam ja to tako mislila.Narednih par dana smo se vidjali i bio je vec septembar i jedno vece on je raskinuo sa mnom,nisam imala sta da kazem jer sam znala da sam pogresila i odustala od toga.Narednih 7 meseci se nismo culi.Za to vreme ja sam nasla novog decka posle jedno 5 meseci otkad smo raskinuli,ali i dalje sam patila za njim.Kako sam krenula u vezi sa novim deckom u pocetku mi je bilo svejedno,a kasnije mogu reci da sam se zaljubila.Taj pocetak nove veze ucinio je da potisnem misli o njemu.Sve bi bilo tako lepo i sjajno da moj tadasnji decko nije muljao nesto sa svojom bivsom devojkom.Znajuci sta se desava ,alii nemajuci dokaza za to rekla sam mu da se ne vidja sa njom dok je sa mnom.Njega je to razbesnelo i tad smo prvi put raskinuli.Pomirli smo se nakon toga ali nastavli da se svadjamo kroz skoro celu nasu vezu koja je trajala godinu dana .Ali jednom kad smo se posvadjali ja sam se spvakovala i otisli iz njegove kuce i nasla se onako besna sa drugaricom i odlucila da dodam svoju staru ljubav.Oklevala sam je sam znala da ima devojku,cula sam da je srecan sa njom i nisam zelala da pokvarim to.Dodala sam ga i opkladila se sa drugaricom da me nece prihvatiti.Naravno nije me prihvatio i tad mi je sve bilo jasno ili sam ja tobar mislila.Proslo je 3-4 dana i on me je dodao ,zbunjena nisam mogla da verujem svojim ocima sta vidim,prihvatila sam.Proslo je par dana i poslao mi je poruku “izvini moja devojka ti je odbila zahtev za prijateljstvo ” rekla sam mu da nema veze i nastavili smo da se cujemo ovako drugarski bzvz.Njihova veza je bila pred sam kraj kad smo poceli da se cujemo tako da su malo posle toga i raskinuli.Bio je u preblemu sa faksom i sa samopuzdanjem jer mu ga tad vec bivsa devojka unistila.Svaku noc sam se dopisvala sa njim do 3,4 ujutru onda otisla da spavam ustajala posle dva sata i isla na praksu i skolu.Pricala sa njim ,hrabrila ga i naravno na kraju je dogurao da buzdeta.Svo to vreme sam ja bila sa Markom i nekako mi se uvukao pod kozu i jedan period nam je bilo tako lepo da nismo imala zasto da raskinem ,ali sam se vidjala povremeno sa Strahinjom.Marko je bio mnogo ljubomoran i opet svo se svadjali na svakih 2-3 dana .Vreme je prolazilo i sad vec dolazimo do doceka nove godine 2016 kad se ostavio ustvari ono sto sam i zelala uvek .Vise i sama pod pritiskom nisam mogla da izdrzim da budem sa obojicom i treba sam da odlucim sa kojim cu ostati.Nisam znala sta da radim dal da ostanem sa Strahinjom i idem na to da me opet povredi ili da ostanem sa Markom sa kojim je sve sigurno,ali naravno srce je pravilno odabralo .Raskinula sam sa Markom i osatala sa Strahinjom i uopste mi nije zao zbog toga jer sad imam vezu kakvu sam zelala .Uspela sam da od decka koji nije ima devojku duze od mesec dana napravim malenog mazu kog obozavam.Znam da ovo niko nece procitati jer je previse dugacko al morala sam da napisem sve ovo i ovo su samo delici svega sto se deslo al kad bih pisala sve ne bih zavrsila za narednih 20 dana.Zelim samo da kazem da nikad ne odustajete od onog kojeg stavrno zelite jer ce kad tad se to ispuni.

  12. Поштовани, хтела бих да се пријавим за хонорарну сарадницу Вашег часописа. Добро и вредно радим. Издала сам три књиге поезије, прозе и афоризама. Добитница сам многобројних књижевних домаћих и међународних књижевних фестивала и конкурса.

  13. Oprostaj

    Svanulo je odavno,sunceva svetlost udara o prozor I budi me. Ustajem I kuvam kafu. Danas cu je popiti na nasem balkonu.
    Sada je ono doba dana kad je jos uvek prijatno sedeti napolju u kucnom mantilu, a da nije hladno. Sada je vreme kada su ljudi na poslu,kada je lepo biti sam,volim taj deo dana. Kafa mirise divno,I jaca je malo,da razbudi spavalicu,da konacno otvori oci. Lep je dan danas. Smesim se,gledam,polako stize leto. Neprimetno se dosunjalo a ljudi su ga prigrlili,jedva docekali,toliko da nisu stigli ni da mu se obraduju. Dobrodoslo,leto,sa svojom lepotom I dugim danima! Sretacemo se. videces kako umem da se smejem,kako pojacam muziku,kako svako jutro pijem kafu ovde,kad on nije tu,da mi pravi drustvo. Zavoleces me. I tebe ce,ne brini.
    Ulazim unutra, na telefonu nalazim jednu poruku.
    -Cao,srce,ja sam,samo da vidim da li si budna. Nisi jos,ili si izasla. Vidimo se kasnije. By the way,divan ti je novi parfem ,sreco. Nemoj da ga menjas. – smesim se.
    Danas cu kuvati,iznenada odlucujem. Spremicu pirinac sa piletinom ,sa puno zacina ,da malo zamirisem zgradu da mi ljudi zvone na vrata I kazu- Komsinice,danas opet nesto lepo kod vas.- Bogu hvala da su nam komsije ljubazne I da ja retko kuvam. I uvek ima dovoljno ko svrati,da proba,da uzme recept moje majke,da se nasmeje mojim pokusajima ranije I da me pohvali.Bice tu I vina. I salate obavezno. Neki lagani dezert,mozda mafini sa vocem. Kad dodjes,iznenadices se. Ti ih volis.
    Klasicna muzika I priprema. Seckam,mesam,mutim,pecem. Katkad,srknem vino iz case,I nasmesim se sebi u ogledalu. Lepa si,kazem sebi ,I kada radis. To nije rad,to je ljubav,to ti imas obicaj da kazes. I ja zablistam,meni je to tako dovoljno cuti od tebe. Kao za parfem,ti uvek znas sta treba da kazes. Nema mnogo ljubavi kao nasa sto je.
    Vreme prolazi.. sad ces doci I ti,jos koji sat. Kada stignes,sve ce biti spremno,samo ostaje da izvadim mafine,pospem ih vanilin secerom. I sto mi ostaje da aranziram, za dvoje. Pribor,salvete I svece na sredini stola., volim tu atmosferiu,daje obicnom jelu svecanost. Sa lica mi ne silazi osmeh,zamisljam te kako mi prilazis,kako govoris da ovov niko nema,I kako siris ruke da me zagrlis. Moje lice tacno legne u tvoj vrat… Zato smo mi tako dobri skupa.
    Sati teku..sve je spremno,samo jos ti da se pojavis. Da me vidis kako sam se sredila,obukla sam onu cvetnu haljinu,videces vec. Silazim da pokupim postu I govorim komsinici kako sam spremila rucak za nas,da te svakog casa ocekujem,imamo I kolaca,pa moze da svrati ako ima vremena. Ona me gleda I cuti I iznenada pocinje da me grli. Grli me toliko jako da me grudi bole. Ne razumem,ne shvatam. Mora da je muz nije odavno iznenadio . Zato ja tebe cuvam. Da uvek znas da mi za tebe nista nije tesko,I da nijedan dan uz tebe nije dosadan. A volis me..znam. I kad cutis,ti dodjes,poljubis me u kosu I drzis dugo za ruku. Mi smo par,mi smo tim,sampioni ljubavi. Mi smo jedni u vremenu. Jedva cekam da dodjes.
    Vracam se u stan. Danas za tebe nema poste,samo za mene- cudno. Bice sutra. Gde si ? gledam na sat I sa uzasom shvatam da trebam da namestim kosu,da se nasminkam ,kad cu sve stici,na kraju ces opet ti mene cekati. Znam,pices vino I smejati se.
    Taman da krenem,kad zvoni na vratima neko,otvaram.
    – Opet si zaboravio kljuc-govorim jos zatvorenim vratima-govorim jos zatvorenim vratima . Tamo stoje tvoji roditelji, tvoja majka me sa suzama posmatra. I tvoj otac.
    – Mila-grli me I ne pusta me.-Mila moja devojcice-Komsinica ih je zvala,eno je ,stoji kraj njih I place. Zasto?
    – Dosli ste-grlim I ja njih I govorim u hodu-Udjite,spremila sam veceru za nas dvoje, sad ce I on stici,da sednemo svi skupa,I vino sam otvorila da malo dise.-govorim,a oni me samo nemo posmatraju,zbunjeni.
    – Ja ne mogu vise ovako,ovo se suvise ponavlja-tvoj otac je oduvek bio slab sa zivcima.-Nece doci,umro je,dete,shvati,shvati,shvati!! Da li znas uopste koliko si vecera dosad spremala,koliko puta nas zovu da dodjemo da ti kazemo,I opet se ponavlja. Svima je tesko,mislis da je meni lako da te takvu gledam,pogledaj se molim te ,pa ti ni ne shvatas sta ti govorim,nemoj da si tako drvena,pokreni se ,shvatI! Umro je! –I drma me za ramena,drma me kao da sam od papira ,ne vidim nista sem praznine u njegovim ocima ,sta to on meni govori. Uvek me je voleo.
    – Nije,sad ce doci,znam,samo se zadrzao malo,-trzam se iz njegovih ruku I ulazim u stan.
    – Nece,mila ,nece-tvoja majka govori iza mene-hajde malo da prilegnes.
    – Ne,ne mogu da prilegnem,ta vidite da mi kosa nije namestena. Znate sta,sedite vi tu, a on kad dodje,recite mu da me saceka ,da ne pocinje bez mene,sad cu ja,ne treba mi mnogo.
    Ostaju..
    Odlazim da namestim kosu,stavljam I poslednju snalu I cutim, . Gledam u ogledalu svoj lik-lepa zena,haljina,one mindjuse koje si insistirao da mi kupis(tako lepo idu uz tvoje oci,srce)..
    Stojim u uglu sobe. Nema te. U drugoj neki ljudi placu. Zasto? Ti nisi umro,ti me ne bi ovako ostavio,je l da da ne bi? Volis me vise od tog,ne bi nikad otisao bez mene,je li ljubavi?
    Drhtim ..znam,nesto nije u redu,sve u ovoj sobi je zatamnjeno.Primecujem,iznenada bele pramenove u kosi..odakle tu? I shvatam I secam se .
    I vristim I vristim I vristim I bacam svece sa stola I proklete mafine I glupa salata leti po tom tepihu koji ti se toliko dopadao. Tvoj otac pokusava da smanjii stetu sklanjajuci ciniju sa pirincem,(na kraju ga je odneo kuci). A klasicna muzika svira,to je u redu,sve je u savrsenom redu,samo tebe nema, a ja kuvam veceru a ja se spremam I cekam a ja razbijam nas divan porcelanski servis,koji smo od mojih dobili za vencanje. Da znas samo kako divan zvuk proizvodi dok se cepa,dok pada,dok leti dok slusam tu buku oko sebe. Buka je dobra,buka mi pomaze. I cujem buku u nasem stanu,tu su neki drugi ljudi,oni me drze I ja ne placem,ja samo stojim ,praznih ruku kraj tela,a na ruci mi sija tvoja burma. Obecanje,ti svoja uvek odrzis.
    Pamtim san bez sna koji je usledio . Cekaju me,govore mi da moram da popricam sa nekim strucnim licem,da trebam malo da prosetam,zaboga,doslo je leto. Da li sam primetila to,pitaju me.
    Ko su ti ljudi ? gledam ih,nasmejani su . zelim da odu iz naseg stana. Osmehujem im se ,zahvaljujem I konacno ispracam. Zelim opet da cujem tvoju poruku,tvoj glas..poruka je pre par nedelja snimljena,na dan nesrece(setila sam se,ipak,tog) . I placem,placem,a to nista ne menja,a oko mene je nered,I onaj prokleti porculan mi bocka stopala. Nece mi nista biti,sta je ta rana prema tvojoj? Necemo se takmiciti. Mrzi me da ga sakupim,sav taj lom,neka ga.imam ceo zivot da ga sklonim.Tvoji opet dolaze,miluju me po kosi,danas me tvoj tata ne drmusa,kaze sredice oni ovaj nered -izgleda da je kod nas bila zurka. Placem pred njima.I prvi put pred njima oplakujem tvoj gubitak. Grle me I cute,ne govore nista. To mi treba.
    Nema te,umro si. Neces me vise drzati za ruku ,ni ljubiti kad vidis zvezdu padalicu,niti mi kupovati diskove. Necemo zajedno ismevati moje pokusaje spremanja suflea. Ostavicemo to za drugi zivot.
    Oci su mi prazne,srce mi je pusto. Okrecem se I dodirujem tisinu. Na tvom jastuku je jos tvoj otisak,ispod njega je tvoja omiljena majica za spavanje. Grlim je,kao da grlim dete koje nemamo,kako da grlim tebe,nasu ljubav,moj zivot koji se kruni,deo po deo. I pustam da u moju svest udje cinjenica da ce nadalje biti ovako. Sama ja u nasem krevetu za dvoje.
    Kuvam kafu. Jutro je obicno,ni po cemu se ne izdvaja. Gledam ga,a onda me zrak sunca zaustavi u mestu I blago me vetar po kosi pomiluje. To si ti,znam. Trebalo je odavno da shvatim.
    Kafa dobija cudan ukus. Oh,to je od suza,to je od suza.
    Idi,srce,idi,ne moras vise da me cuvas I da brines. Ja sada razumem,stvarno,ne lazem te. Nije da cu odmah ,ali ti me bar poznajes,znas da meni treba vremena. Idi ti. Vidi koliko svetla,to je samo za tebe,taj spokoj. Nemoj da brines. Umecu da kuvam samo za mene,ako ne ,tu je tvoj tata,znas da on voli moje kuvanje. I nemoj da mislis da suvise pijem,ja to pomalo ,to je zdravo za srce,govorio si I ti to.
    Idi,mili,ja cu voleti zivot dovoljno za oboje. I pamticu sve ukuse,sve mirise,sve lepote da ti jednom ispricam. Kad se ponovo budemo sreli.
    Tako,sad je dobro. Ti razumes. I ja sada znam . Ljubav je kad znas kada da pustis. Ljubim te ,duso, I pustam,izvini sto si toliko cekao.
    Zrak sunca se zadrzava u mojoj kosi I odlazi dalje,vise ga ne nalazim. Otisao si.
    Kako dalje?
    – Lako-govorim sebi.
    – Disati,koracati,disati,udahnuti duboko,izdahnuti duboko. Zivot ce uci u telo ponovo.
    Jedan,dva. Jedan. Dva .
    Marijana Stankovic

  14. Dom za tvoje srce
    Gledam je,skrece u svoju ulicu. Mirna,elegantna,kao uvek. U ruci nosi kesu sa namirnicama. Znam,nije me videla. Vesto se krijem. Ne poznaje moj auto. Iako ,nekad se okrene,pa ne mogu proceniti da li se zbog mene okrenula ili ne. Nekad,nekad je umela da me oseti na kilometar. Govorila je da me moze osetiti. To je nesto jace od mene,sreco. To je ljubav!-izustila bi sa osmehom na usnama. Nisam ga video ovih dana.
    Pamtim jos uvek..Svaki njen dodir je ostao na mom telu kao tetovaza,mogu iscrtati mapu po njenim prstima,toliko daleko idem. I ne umem da se vratim. Ostanem na tim putevima kojima me je vodila,ispunjena smehom,ispunjena ljubavlju. Imala je mladez na levoj ruci,tacno ispod lakta,u obliku srca. Ovo si ti,volela je da mi kaze. Imala je I boru iznad cela,jaku,bivala je uocljiva kad je bila tuzna. I ovo si ti,dodavala je. Svuda te u meni ima,umela je da kaze. Volela je da me pamti tako.
    Da li cu se usuditi da joj odem na vrata? Da li cu skupiti hrabrost za to? Pitam to sebe danima I ne nalazim odgovor. Gledam je svakog dana kako ide na posao,mirna,ne vidim u njoj nikakvu zivotnu radost. Gledam je kako se vraca sa istog,u istom raspolozenju,pomalo smetenu. Srce,opet hodas po oblacima.
    Ne znam. Ne znam sta bih joj rekao da je sretnem. Da joj kazem –Evo me,nisam bio tu dugo,ali hej,sad sam se vratio. Ako si sama jos uvek,kazi mi da jesi,kazi mi.
    U mom autu me ne vidi,ne moze me osetiti. A I jesen je,lisce je svuda oko nas,I vetar ga nosi. Ko moze razaznati sve zvuke. Sada je onaj period godine kada je pocela da nosi dugacke dzempere I suknje do kolena,I velike torbe. Sada je ono vreme kada joj kosa leti oko lica. A ona ne mari,a ona to voli. I ja sam voleo. I jos uvek volim.
    Neko bi pitao –zasto? S pravom bi se upleo u mrezu moje nesigurnosti ,mog nepoverenja,moje tuge. Neko bi pitao zasto sam bio lud da ostavim zenu koja me je volela,koju sam voleo. Zasto,zbog cega? Zasto si to uradio,upitao bi neko I nasmejao se. Nisam bio lud. Ona je ta koja je otisla. Rekla je-Zelim da pamtim nesto lepo u vezi nas. Da urezem u srce,da nikad ne nestane. Uhvatila mi je lice tog zadnjeg dana I kazala- Zelim sve u vezi tebe da pamtim. Svaki tvoj izraz,svaku tvoju boru. Nemoj,sreco,zbog mene da places. Ja ne zelim nikad da budem uzrok tvoje tuge. Zapamti. Ti si mi samo dobro dao. nista lose,samo ljubav. Onu cistu ,onu iskonsku. Zao mi je. zaista jeste.
    Rekla je to I otisla. Nije se nijednom okrenula,nije usporila korak. Da li je mislila,ako slucajno zastane,da ce se vratiti,da nikada nece otici? Vratila se tom zivotu koji je znala,nekom ko ju je cekao. Ciji je prsten nosila na ruci kada me je srela. Vratila se jer je ona od tih zena. Od onih koje nece nikog izdati. Od onih koje izvrsavaju svoje duznosti cak I kad ih one kostaju zivotne ljubavi.
    Da nisam tebe nikad srela..Zamisli..mislila bi da je moj zivot sve,da se ne moze dalje misliti,vise voleti. Da se ne moze poleteti dalje,sanjati ,leteti. Uz tebe sam otkrila da postoji jedan sasvim novi svet. Ovde,u meni. Kraj tebe.
    Ta zena nikada nije bila neverna. Ne po ljudskim kriterijumima. Sve sto od nje imam su reci I poneki dodir,I jedan mali poljubac,ukraden na kvarno. Ustvari,ja nemam nista od nje. Samo secanje I samo srce ,zaboravljeno,ostavljeno na cuvanje ,da ga pazi,da ga nikad ne izgubi.
    Uz nju sam naucio da sanjam. Tamo,u zgradi biblioteke u kojoj jos uvek radi. Tamo sam je sreo ,dok sam lutao trazeci knjigu za diplomski rad. Ponudila se da pomogne,prilika u tamnim bojama,sa pramenovima kose pustenim preko lica,koji su izvirivali iz neobavezne pundje. Mirisala je na ruze,prvo je sto sam zapamtio u vezi nje. Mirisala je na ruze,a bila je zima. Zimska ruza.
    -Ruza,divan miris-osmelio sam se da kazem.
    -Hvala,to je moj parfem. Nikad ga nisam menjala.
    -I nemojte,bas ide uz Vas.
    -Hvala.
    Pocrvenela je I nasmesila se.
    Takva vam je ona. Stidljiva,skromna. Predivna. Bila je moja jos tada,u mislima,u snovima,u svim razgovorima. Nalazio sam razloge I knjige I trazio samo njenu pomoc,njeno misljenje. Ispostavilo se da se dopunjujemo,ja I ta studentkinja bibliotekarstva koja je tu odradjivala praksu.( I na kraju tu ostala.). ispostavilo se da razume,onaj deo u meni nevidljiv drugima,uspevala je da dopre do njega jednostavno pogledom I osmehom. Ucutala bi I ja bih govorio ,bez pitanja,podstaknut njenom zeljom da cuje. Znajuci da to zeli,da hoce da shvati. I bivalo je tako.i znala je to I ona. Znali smo oboje. da nase vreme nije to.
    Desavalo se da idem iza nje,na ulici,da zastane I da me saceka. Kako si znala,pitao bih. Ne znam,jednostavno jesam. Bilo je sve sto je govorila. Znala je kada mi je bilo potrebno da cutim,kada zelim da pricam I postovala je to. znala je,bila je svesna koliko mi znaci. A ja,ja sam znao da ima verenika,da je obecana drugom,da ona nije od onih koji gaze datu rec. Ne,nisam ni sumnjao u to.
    -I sta imamo mi?-umela je da pita u trenucima ocaja.-Sta ti imas sa mnom,sto ti druge ne mogu dati?
    -Imam sve sto mi treba. Imam dom za svoje srce. To je dovoljno. Neki ga nikad ne nadju. Zamisli koju sam srecu ja imao.
    Naslonila bi glavu na moje rame I cutala.
    -Dovoljno ti je to?
    -Dovoljno za sada. A iduci put,zamisli. Pa nicija ruka ne legne tako lako u moju kao tvoja. Nijedna na svetu ne ume da predoseti moju tugu ili moj smeh kao ti,priznaj. Priznaj,mi smo zaista retki. Mi nismo prosli,mila,mi smo buduci.
    -Joj,kako bih volela da nismo sanjari oboje. kako bih volela da niceg drugog nema. Da nema osecaja duznosti,da nema straha od drugih. Kako bih volela da mogu biti drugacija.
    -Ja ne bih.-Okrenula se I pogledala me, na celu joj se ucrtala bora.-Tada ne bi bila ti. Nego neka druga zena. Zamisli koliko bi bila drugacija.
    -Mora da bi bila jaako dosadna.
    -I radila bi uh,gde bi radila?
    -Neki najdosadniji posao.
    -I nikad me ne bi inspirisala da sanjam I da volim. Ne bih zeleo da je upoznam. Ne kao tebe.
    -Bas si srecan.
    -Jesam. Zaista jesam.
    – Dom za moje srce. Gde si to procitao?
    -Nigde,sad sam izmislio.
    -I ti si dom za moje srce. Najzad. Znam da sam rekla drugacije. Ali hvala ti sto me ne osudjujes,sto me ne teras da postupim drugacije. Danas nisu stara vremena. Ali se bojim da meni reci nesto znace. Bojim se da mi drugi ljudi znace. Ne u smislu u kom ti. Razumes me.
    -Razumem. Ma koliko mi tesko bilo ,razumem.
    Nismo mnogo pricali o tom,nismo imali vremena. Pricali smo o sebi,o svojim zeljama. Govorio sam joj kako zelim da napisem knjigu,kako se plasim da li bi imala uspeha,da li bi se dopala ljudima.
    -Treba tebi da se dopadne. Ne drugima. To je tvoja vizija,tvoj san. Sigurna sam da ce ljudi prepoznati tvoju emociju. Ti nosis u sebi toliko lepote da to nece ostati neprimeceno. Pogledaj,imas jednu sedu. –I pomilovala mi je kosu. Zadrzao sam joj ruku I poljubio je. Tu ruku koju ce drugi drzati,drugi kroz zivot voditi.
    Bila je u pravu. Moja knjiga,kad je izasla ,posle par godina,postigla je vrtoglav uspeh. Prica o zabranjenoj ljubavi,u moru drugih,u moru slicnih,nasla je svoj put I svoje citaoce. Zamisljao sam kako dolazi do nje,kako prelazi prstima po njenim stranicama,kako trazi deo nas u knjizi. U liku te zene,trazi svoje osobine. Da li joj je zao sto ih nije nasla? Nisam mogao,nisam znao kako nju da opisem,kako svoju ljubav da dam drugima. Nisam umeo,niti zeleo da je delim.
    Tog dana,kad je konacno otisla,uspeo sam da je poljubim . Bilo je to planirano,kao slucajno,ukraden trenutak koji me je grejao,koji mi je pomogao da je zapamtim. I licilo je na san,dodir njenih I mojih usana,njene ruke oko mog vrata,njen parfem na mojoj kozi. Ne mogu,izvini-prosaputalaje I otisla. Ja sam samo stajao,nem od ceznje.
    Otisao sam u drugu zemlju. Daleko,sto dalje od nje, da zaboravim ,da krenem dalje. Mozda pokusam da pronadjem neku slicnu njoj. Ili neku drugaciju. Neku koja bi me privukla.
    I bilo je drugih. I svaka od njih imala je nesto njeno-njenu kosu,ili njen osmeh,njene ruke ,ili njen pogled. Najvise su mi se svidjale zene koje su se smejale kao ona. Tako da sve odjekuje. Takoda pomislis da slusas najlepsu muziku na svetu.
    I trajalo bi tek koji dan,mozda koju nedelju. Nije mi bilo vazno,sve dok bih je pamtio . sve dok bih mislio da ta zena nosi u sebi nesot njeno. Sve dok ne bih shvtio da nje tu nema,da je nikada nece biti.
    Postoje te noci u vama.kada pesme ozive,kada glasovi postaju ljudi,kada ozivi jedina njena slika koju imam,njena slikana verovatno za licnu kartu,koju sam ukrao iz njene torbe.( Ukrao si mi srce,morao si I sliku,sigurno bi mi kazala. A I pogledaj kako sam ispala. Zamisljam je kako mi to govori. A nije tako,ispala je bas ona,onaj njen izraz,ozbiljan,sanjalacki,koji volim. )I tih noci ne postoje granice,ne postoji nista cemu se nadam,ne postoje reci za utehu. Tih noci,drudtvo mi je pravila casa,dobro,par casa vina I muzika. I dalje ponekad,pustim suzu uz pesme koje je volela. I dalje,I dalje mastam.
    I sanjam je. sanjam kako mi pruza ruke,preko granica sveta,preko okeana koji nas deli,kako pruza svoje prste ,zeljna da me zagrli,kako mi kaze da se vratim. Sanjam kako me grli,sanjam kako me pita
    -Duso,sta radi moje srce kod tebe,kuca li jos uvek?
    I cujem joj suze u glasu I budim se u znoju. I stojim kraj prozora usred noci,zamisljajuci gde je,zamisljajuci sta radi u tom trenu. Da li cuva dete dok spava,da li mu prica da je nekad nekog jako volela,toliko da mu je poklonila svoje srce. Znas,ovo nije moje,ovo je njegovo,cujem je kako govori.
    Jedne od tih noci odlucio sam da se vratim. Samo da je vidim,samo da vidim kako je. I evo me. Stojim ispred zgrade biblioteke kao neki klinac,I cekam je. Nervozan sam. Plasim se sta ce mi reci,kako cu to primiti.
    -Zdravo-cujem njen glas. I evo je,meni se obraca. I evo ga,evo ga,ima na licu osmeh.
    -Zdravo.
    -Ne mogu da verujem da si to ti.-prva je izgovorila. Uvek je bila prva,ona koja odlazi,ona koja ima petlju. Ona koja je hrabrija.
    -Ni ja. Skupljam hrabrost danima da ti se javim.
    -Znam.
    -Otkud znas.
    -Osetila sam da si tu. Znala sam jednostavno,da ces se pojaviti. Kako si?-upitala je sa osmehom I krenula. Pratio sam je.
    -Dobro sam, kako si ti? Proslo je toliko vremena. Ne znam ni sta bih te pitao. A u glavi sam imao toliko pitanja. Spremnih.
    -To toliko lici na tebe.
    -Dobro sam,kao sto vidis. Radim. Idem na posao,kuci,klasika. Ti?
    -Ja,dosao malo ovde,da vidim sta ima novo.
    -Pet godina je proslo,da li znas?-izustila je.
    -Znam.
    -Osedeo si-dotakla mi je lice I kosu,kao da hoce da izbroji sve moje sede.-Da li sam to ja?
    -Jesi.-Zadrzao sam joj ruku u svojoj. –Sve si to ti.
    -Lepo ti stoji.
    -Treba da kazem hvala
    -Nekad si umeo. Nisam te vaspitala da budes neljubazan.
    Smejala se. Zaista se smejala. U njoj je zivela jos uvek devojka koju sam voleo.
    Stigli smo do njenog stana.
    -Hoces da svratis?-upitala je.
    -Da svratim? Hocu.-Mogu I da ostanem,ceo zivot,ne moras da me pitas.
    Usao sam u njen dom,upotpunjen mirisom cimeta I pomorandze,ispunjen knjigama I cvecem.
    -Sedi,sad cu skuvati kafu. Udji.
    U uglu,kraj prozora sa ljubicicama,stajala je stara stolica za ljuljanje. Na njoj je bilo staro plavo cebe I na njemu moja knjiga. Imala je. citala je. znala je.
    -I sta radi moje srce kod tebe? Kuca li jos uvek?-primakla se mojim grudima I stavila glavu kao da osluskuje. Mirisala je na ruze ,njena predivna kosa pod mojim prstima kao svila.
    -Radi,jos uvek radi-prosaputala je.
    -Ti,cuvas li moje?
    -Pod najvecom strazom,sve ove godine. Ne brini,na sigurnom je. Jedino ako nisi dosao da ti ga vratim. Da ga poklonis nekom drugom.
    Pobledela je.
    -Da li to zaista mislis,da bih ja uradio,osetio?
    -Ne.
    -Zaboga,dao sam ti moje srce iako sam znao da bices tudja,da nikad neces biti slobodna. I tada,uvek ,ja cu dati samo
    -Jesam-gotovo je saputala. –Jesam.
    -Jesi sta?
    -Jesam slobodna. Nisam mogla,jednostavno nisam mogla da zivim tako. Vec dugo,jesam sama. Ustvari,nikad nisam bila sama.-Spustila je ruku na grudi I izgovorila
    -Ti si uvek bio sa mnom. I uvek sam znala. Da ces se vratiti. Moja ljubav te je vratila nazad. Samo je trebalo da cekam ,samo je trebalo da budem strpljiva. Pet godina,pa sta je to?-I smejala se I plakala. A ja ,ja sam samo stajao,nesvestan bilo cega osim nje u tom prostoru,nesvestan cinjenice da joj je lice mokro od suza dok ga ljubim,dok pod prstima osecam njeno telo I njene ruke u svojoj kosi. Osecam kako drhti,osecam svoje srce kako joj treperi u grudima dok tesko dise,dok govori
    -Sada si tu,sada je sve u redu.
    -Oprosti-govorim.-Oprosti sto mi je toliko dugo trebalo.
    -Nema veze,u redu je. sada je sve u redu,sapuce.
    I jeste. I jeste sve u redu.
    Stoji kraj mene dok ovo pisem. Stoji I posmatra me sa sjajem u ocima. To je onaj sjaj koji imaju samo zaljubljene zene. Ona kaze da preterujem , kaze I smeje se.
    Nikada mi ne prica o vremenu koje je provela sama,ni kako je prelomila,ni sta je na to uticalo. Saznao sam,od drugih,da nikada nije bila necija,da je sama otisla,objasnivsi da ne moze da izneveri ni sebe ni svoje srce. Sama mi nikad to nece reci. Znam. I ne trazim. Dovoljno mi je ovo sad. Bilo bi nezahvalno traziti od zivota vise od nje. Kakav bi ja to covek bio kad bih trazio preko I vise od ove ljubavi koja me osvaja? Bio bih nezahvalan,a ja to nisam. Nije ni ona.
    Pamtim svaki osmeh,svaku boru na njenom licu, znam da sam neke I ja zadao . Znamo oboje da imamo oziljke,lecimo ih ljubavlju. Lecimo ih muzikom I dodirima.pravimo mape na telu,pa trazimo puteve do srca. Kao deca,(igramo se ljubavi detinje,nezno,kao sto svi treba da se vole) Najvise se lecimo tisinom,u kojoj ne postoji nista sem dodira njenog I sem dodira mog,da ga njena,da ga moja koza pamti. Trudim se da sve upamtim,svestan srece koju smo imali. Secajuci se ceznje,secajuci se dana bez nje.
    Pratim je pogledom kada izlazi na ulicu,kada odlazi da skuva kafu,ta zena koju volim,to bice nesvesno ljubavi koju u meni budi. Pratim je I zelim da napisem najlepsu pesmu na svetu I posvetim je njenim koracima,njenim dodirima I mirisu njene koze. Zelim to I zao mi je sto nisam toliko vest na recima.
    -Ali jesi ljubavi,jesi. Ja znam. Osecam . Zar mozemo,zar imamo prava traziti vise?
    I ljubi me I obavija mi ruke oko struka. Naslanja glavu na moje rame. Ovo je stvarnost,je l da? Pitam je ,ako nije ustini me,da znam da je san,da se ne razocaram . I njena me ruka blago udara po ramenu,I njena me kosa dodiruje po licu. Ona se smesi,ona odlazi da sipa dve case vina.
    -Vino je dobro za srce,lekovito-ume da kaze s veceri ,I da se nasmesi,da me podseti da se ljubav krije u sitnicama.
    Razumemo se,savrseno. Ona I ja I nasa srca. Ne traze,ne zele drugi dom. Oslobodjena,sigurna, blagoslovena-mirno kucaju u ritmu ljubavi.
    Marijana Stankovic

  15. Bila je zima,padale su jako velike pahulje snjega.tada smo se upoznali nismo ni znali šta nas čeka.Bilo je to najlijepše vrijeme za mene,sreća je iz mene sijala ,na ovom svijetu postojali smo samo on i ja,mi.tako su se vukle godine jedna za drugom.Prošle su mnoge zime.Ali radi jedne krive poruke u telefonu prekinuli smo.Nakon 7godina ponovo smo se sreli ali ovaj put ispred oltara, no tada sam već imala 2 djece sa prvim mužem.ON je prihvatio moje 2 djece kao svoju.evo sada sam rodila curicu mom sadašnjem mužu i jako sam sretna.Sudbina nas je smojila nakon toliko vremena.Bilo nam je suđeno.A izvukla sam pouku iz svega toga tj.,,Treba raditi stvari kako srce kaže a ne slušati druge njude kojima je cilj da unište tuđe živote i da nanesu patnje sretnim ljudima…”Zato svo koji ovo čitate vjeruj te u ljubav,i nedajte da vam drugi_nebitni ljudi kroje život…SLUŠAJTE SAMO SVOJE SRCE ONO NAJBOLJE ZNA.. <3

  16. bilo je to prije nego što ću krenuti u srednju,a u osnovnoj nisam baš najbolje učila i izazivali su me a uz to sam i muslimanske vjere tako da su me prozivali pod nadimkom tj.đihadistom.Sigurno se sada pitate šta to ima veze sa ljubavnom temom,ali ima.Taj dječak bila sam u njega zaljubljena od 4 razreda osnovne pa sve do kraja devetog razreda,on me je tako prozvao odnosno njegova raja ili grupa u kojoj je bio ,,član”.Bila sam luda za njim ali tek sada sam shvatila da je on jedan jadnik koji nema osjećaje a ni prave prijatelje..Kada je bila matura 9-ih razreda, njega je ostavila jedna cura sa kojom je bio 2-3 sedmice u vezi i došao je u toalet a tu sam se ja zatekla sasvim slučajno.Vidjela sam kako je ljuto ušao i pitala sam ga šta mu se desilo na prvu nije htio pričari ali kasnije kao ptičica propjevao je.na kraju maturalne večeri svirala je pjesma maturalni rastanak i on me je pitao da li bi zaplesala sa njim ja sam pristala plesali smo i gledali se u oči i šutjeli bilo je čarobno oči su nam pričale dok su riječi zapinjale u grlu.Na kraju smo se zagrli i otišli svojim kućama.Ujutru kada sam se probudila mislila sam da je to samo san ali bila je stvarnost.I onda sam se uvjerila da svi mi imamo osjećaje ko skrivamo duboko,duboko na dnu duše.

  17. Znam da ovo nije prvi put da ti ovako nešto pišem,ali ko zna možda je poslednji.Da,za ovih 9 mjeseci sam skoro svake noći plakala.Drugarice mi kažu da sam postala ,,bezosjećajna” ali nisu svjesne koliko ja jaka osjećanja gajim prema tebi.Ovo sam htjela uživo da ti kažem,ali znam da ne bih mogla od suza pa sam odabrala ovaj način.Sve me ovo previše boli,ali ja tugu otjeram osmjehom.Jer najljepsi osmjeh imaju tužni(posle tebe).Govore mi da imam poseban sjaj u očima kada govorim o tebi,pa nije ni čudo..Zbog tebe sam spremna na sve,baš sve.I u glavi su mi prolazile razne ideje ali ona koja je preovladava je da presječem vene.Ne bojim se smrti,jer mislim da veći bol od ovoga ne postoji.Na ruci mi je bilo urezano slovo E priznajem da me ruka boljela ali eto preživjela sam i to.Možda sam patetična i dosadna,ali odlučila sam da ti kažem sve iskreno.Za moj 16-ti rođendan radim tetovažu,sa tvojim imenom naravno.Jer želim da te pamtim zauvjek.Promjenila sam se u poslednje vrijeme,počela sam da se puno nerviram i da tugujem(iako ja tugu ne pokazujem tako se ja osjećam iznutra),Mislim da padam u ono što ljudi nazivaju depresijom.Često imam običaj da zatvorim oči i zamišljam mene i tebe zagrljene.Stvorim savršenu sliku nas ali onda otvorim oči i svi moji sni se sruše,padnu u vodu.Dok šetam i gledam srećne parove otme mi se suza i sklizne mi niz obraz ali je ja brzo obrisem i nastavim dalje.Ali ja ne gubim nadu.Sve i da me posle ovoga zamrziš,da počneš da me izbjegavaš,da me povrijediš na najgori mogući način ja ću se idalje nadati.Pustiću te ja,neću te moliti za ljubav jer ipak nisam baš toliko luda 😀 Ali ja cu stajati sa strane i gledati te sa strane,i voljeti te najvise!Ako ti ikad ljubav bude trebala javi se.Bilo to za mjesec,dva,6 godina ili 125 godina tu sam,i uvjek ću biti za tebe to ti obećavam!Na instagramu mi u kružiću stoji slika sa tobom,a u opisu datum kada smo se upoznali.Da vjerovatno ćeš pomisliti da nisam normalna jer pamtim datum.Ali 19.02.2016.godine,skola Meksiko,18:57 prva poruka.Sve pamtim,do najsitnijih detalja..Pokušala sam na razne načine da te prebolim ali ne mogu.Uvukao si mi se u srce i pod kožu i sad ne mogu da te izbacim.Ovo ne pišem zbog toga da bi se ti sažalio i izašao sa mnom,ovo pišem isključivo zato što želim da znaš da imaš nekog ko te ludo voli,ko bi za tebe život dao,nekog ko voli sve tvoje vrline i mane.Sve naše poruke napamet znam i svaka tvoja poruka meni iazove osmjeh.Čak i dok ovo pišem imam blagi osmjeh koji se bori sa suzama.Sjećam se tvoje polumature,toliko si savršen bio.Htjela sam da priđem da se slikamo ali bilo me sramota hehe.Zato ona slika koju je Zorana slikala kod ringišpila meni nenormalno znači.Ima jedan dječak u našu školu,zove se Elvir.Grlim ga svaki dan i tjeram da stalno govori:Zovem se Elvir” 😀 Mučim djete ali jbg 😀 Već dugo ja čekam ovaj dan,kada ću ti sve napisati ili reći.Možda sam malo pretjerala ali nmvz taman da ti oduzmem 5 minuta.Imam utisak da ću se srušiti sledeći put kad te budem srela(od blama) ali jedan je život! VOLIM TE NENORMALNO!

Komentari su isključeni.