Poslije mnogo godina

Stala sam kao udarena. Istu ovu rečenicu je izgovorio davno, davno…Damir!? Stajala sam nekoliko trenutaka skupljajući snagu da se okrenem. Konačno sam uspjela.Bez riječi sam uzela pruženu ružu kao da sam se samo zbog toga i okrenula. Bili smo pored stajališta za minibus i putnici na ulazu i izlazu iz minibusa gurnuše me. Prihvatio me je i povukao na kraj trotoara. Stajala sam i gledala crne oči u okviru od dugih crnih trepavica, oči koje sam nekad tako silno voljela, oči zbog kojih sam plakala i plakala, oči zbog kojih sam došla ovdje u Sarajevo nadajući se da ću se izgubiti u masi i da ću sresti neke druge oči zbog kojih ću ove zaboraviti.

– Nisam zaboravila – izgovorih naglas kao da je znao o čemu mislim.
– Nisam ni ja – reče – a prošle su godine i godine.

Stajali smo ne znajući kako započeti razgovor. Dok sam mislila da pričam s neznancem , pričala sam opušteno. Sad nisam znala kako se izgovaraju riječi. I on je ćutao.

– Da odemo negdje na kafu? – predloži Damir.

Samo sam klimnula glavom. Da odem ili ne odem svejedno je. Nakon što sam ga ponovo srela sigurno ga neću zaboraviti, a opet… Ušli smo u najbliži kafić.Muzika je treštala.

– Ovo je bilo pogrešno – viknuo mi je Damir u uho nadvikujući buku. – Nećemo uspjet riječ
progovoriti.

Slegla sam ramenima. Bilo mi je čak i drago što je tako. Taman ću se moći malo pribrati dok
popijemo kafu i izađemo napolje. Uskoro je ustao da plati, a kad se vratio uzeo me za ruku i poveo van. Bilo je tako normalno dati mu ruku da me vodi. Kako me je nekad vodio!? Od djetinjstva kroz osnovnu školu, pa do kraja srednje škole. Tad smo se razišli. Bilo je vrijeme za nešto drugo među nama, za neki veći nivo, a nijedno od nas nije znalo šta nam treba i kako da to postignemo. Samo smo se počeli bez razloga svađati, odlaziti, dolaziti…Jedno veče je u diskoteci plesao sa nekom izazovno obučenom djevojkom koja mu se otvoreno nabacivala. Požurila sam da mu uzvratim. Kad je vidio da plešem s drugim prišao je i odgurnuo ga. U meni se javio prkos i počeli smo pred svima žestoko da se svađamo. Nastavili smo napolju. Tad je izgovorio sličnu rečenicu o sudbinskoj kompenzaciji. Nismo se viđali nekoliko dana, a ja sam dobila poziv od prijateljice da zajedno stanujemo i radimo u Sarajevu. Tako je i bilo. Ona se nešto kasnije udala, a ja ne. Potražila sam manji i jeftiniji stančić i preselila se u ovaj dio grada. Koliko je prošlo od našeg zadnjeg susreta?

(Klikni 3 za nastavak)