Spasao me je učmalog života

NEDOSTAJALE SU SITNICE KOJE ČINE LJUBAV

Slagala bih kad bih rekla da je Steva bio loš čovek, ali nije bio ni čovek kakvog sam u de-vojačkim snovima zamišljala. Bio je vredan i radan, istrajan i pošten. Znala sam da me ne bi prevario ni u najluđim snovima i osećala sam da me voli (na njemu svojstven način). Nije pio, nije se ludirao i nikada se nije rasipnički ponašao.
Fizički, u četrdesetoj godini, delovao je sasvim pristojno. Ipak, sve to nije mi bilo dovoljno. Možda sam ljudima koji su nas po-smatrali sa strane delovala kao najvoljenija, najpoželjnija i najsigurnija žena na svetu, ali moram da kažem da sam se, uprkos svim Stevinim kvalitetima, pored njega osećala kao na vetrometini. Nedostajalo mi je nežnosti, nedostajalo mi je malih, slatkih znakova pažnje koji bi mi rekli da sam vredna iako nisam u stanju da budem majka.
Više od svega želela sam da vodimo normalan razgovor na temu nekog filma, pesme ili lepog sećanja. Nije mi bilo dovoljno saznanje da me Steva voli, a još manje reči koje bi se izgubile u bujici problema. Trebalo mi je više od toga. Želela sam dela i osećaj da me neko voli bez obzira na moju prirodu, bez obzira na to da li sam nešto u stanju da uradim.
Lako je dotaći dno depresije kada čovek počne da preispituje sebe i svoje postupke, svoje želje i htenja, svoje ugušene potrebe i prećutane rečenice. A ja sam to dno, čini mi se, u jednom trenutku dotakla, što je bilo dovoljno da u tom životnom mraku provedem mnogo godina.
Povukla sam se u sebe, na posao sam odlazila gotovo mehanički, bez snage da učinim nešto što bi me pomerilo s ”mrtve tačke”. Na obavezne nedeljne ručkove sa Stevinim roditeljima odlazila sam s knedlom u grlu trudeći se da ostavim utisak idealne supruge. Slušala sam njihove priče trudeći se da ih propratim od početka do kraja. Smešila sam se kada je trebalo i pokušavala da ne odustanem od šablona po kojem sam se godinama ponašala – da govorim kada se od mene očekuje i to ono što bi njima značilo da čuju, i da ućutim pre nego što im zasmeta moj glas.
Nakon tih susreta redovno sam bila besna što sam sebe dovela u situaciju da živim i da se ponašam onako kako drugi od mene očekuju. S druge strane, moji roditelji smatrali su da, bez obzira na sve, treba da budem zahvalna i Stevi i njegovim roditeljima.
Njemu, što me trpi tako ”faličnu”, a njima što nas i dalje podržavaju iako znaju da bi njihov sin s nekom drugom zasigurno dalje dogurao. I ma koliko volela i poštovala svoje roditelje, u pojedinim momentima želela sam da ih zadavim golim rukama. ”Faličnost” koju su pripisivali meni, bila je podjednako i Stevina.

Međutim, kada oni koji su vas stvorili počnu da vas gledaju na određeni način, i sami sebe počnete da gledate drugačijim očima. Tako sam i ja sebe vremenom počela da gledam iz tuđe perspektive. Da li je to bio okidač za moju depresiju ili ”zvono za buđenje” ne znam, ali bilo je jasno da se ne osećam dobro u sopstvenoj koži.
(Nastavak na broju 3)

1 komentar na “Spasao me je učmalog života”

Komentari su isključeni.