Spasao me je učmalog života

PAMETNA ODLUKA

Na odlazak psihologu primorala sam sebe kad sam shvatila da nemam šta da obučem za posao. Nisam imala dilemu kao većina žena koje se pred prepunim garderoberom vajkaju zato što nisu kupile komplet koji su nedavno videle u butiku. Moj problem bio je u tome što su mi, činilo se, sve stvari postale velike.
Suknje su mi spadale, o pantalonama da ne govorim. Vrhunac je bio kada sam jednog jutra uzela trenerku čiji je donji deo imao i lastiš i pantljiku, što mi je garantovalo da mi neće spasti. Kada me je šef video tako sportski obučenu, zapretio mi je otkazom jer sam prekršila pravila o odevanju i suspendovao me je na mesec dana. Imala sam dovoljno sredstava da obnovim garderobu nekoliko brojeva manjim krpicama, ali sam ipak odlučila da taj novac potrošim na psihologa. I to je bila jedna od najpametnijih odluka u mom dotadašnjem životu.

Nikome ništa nisam rekla. Steva je bio ubeđen da odlazim na posao jer u svakodnevnoj rutini pred njim ništa nisam menjala. Međutim, umesto osam obaveznih sati u firmi, četiri sam provodila u razgovoru s psihologom, a preostala četiri u ”prežvakavanju” svega o čemu sam s njim pričala. Nisam primetila da sam se, u svojim razmišljanjima i četvoroča-sovnim šetnjama koje bi se nekome učinile kao gubljenje vremena, zapravo vraćala sebi i prirodi.
Potrebu za hranom još nisam osećala ali sam prisiljavala sebe da jedem redovne obroke. Takođe, naterala sam sebe da napravim spisak svega što me nervira i izluđuje i da, koliko je u mojoj moći, izbegavam sve te navedene stavke. Ko misli da je takav poduhvat lak, neka proba. Zapela sam već na prvoj stavki: trebalo je izbeći ručak kod Stevinih roditelja, a još uvek nisam imala dovoljno snage ni hrabrosti da jednostavno kažem da mi se ne ide na nedeljno ispiranje mozga.
U prvo vreme sam petkom u popodnevnim časovima počinjala da glumim nesnosne glavobolje koje su se do nedelje ”pretvarale” u migrene pa sam, sve dok Steva ne izađe iz kuće, držala hladne obloge na čelu i spuštene roletne. Kada bi me rođena majka nazvala da pita kako mislim da se resim tih sve učestalijih glavobolja, mrzovoljno-bolnim glasom odgovarala sam:
– Nemam snage da govorim. Pusti me, nije mi ni do čega.
Nije me stid da priznam da sam lagala rođenu majku u cilju svog duševnog oporavka. Kada sam konačno završila pravdanja, isključivala sam telefon i puštala muziku uz koju sam igrala maštajući o životu kakav sam oduvek želela. I nikada u tom zamišljenom životu svog supruga nisam videla pored sebe.
Suspenzija mi je dobro poslužila i da je kojim slučajem šef odlučio da me se reši i u narednih mesec dana, ne bih se bunila. Međutim, po povratku na posao u vedrijem raspoloženju kojim sam se naoružala, kao i poštovanjem propisanog kodeksa oblačenja, šef mi se čak izvinio što me je preoštro kaznio. Tada mu nisam rekla, ali zapravo mi je učinio uslugu.
Elem, polako sam se vraćala u normalu ali me ”vikend-glavobolje” nisu napuštale, a Stevi je trebalo tri meseca da mi kaže:
– Čudne su mi te tvoje migrene. Isuviše su česte i rekao bih da se javljaju svaki put kada se završi radna nedelja. Možda bi trebalo da odeš da ti snime glavu ili želiš nešto da mi kažeš?
– Šta očekuješ da ti kažem?
– Šta znam… Možda su znaci rane menopa-uze, možda si opterećena na poslu, ne znam. Nagađam.
– A možda imam nekog s kim provodim ne-deljna popodneva? To ti nije palo na pamet – rekla sam tek da bih ga malo prodrmala.
– Nemoj da se trudiš da me napraviš ljubomornim, ne vredi. U sve bih poverovao, ali znam da ti ni Apolona ne bi primetila čak ni da ti podmetne nogu.
”Apolona koji me razume”, pomislila sam, ”sasvim sigurno ne bih ignorisala”. To Stevi, naravno, nisam rekla, ali sam ga zato upitala:
– A da li si možda razmišljao o tome da bi mi pomoglo ukoliko malo promenimo nedelj-nu rutinu pa da, umesto na ručak kod tvojih, izađemo na drugo mesto?
– To ne dolazi u obzir. Ja sam sin jedinac i oni se raduju kada im dođemo makar na to jedno popodne.
-1 ja sam jedinica ali, kao što primećuješ, ne jurim da razveselim svoje roditelje čak ni jednom mesečno, a kamoli nedeljno.
– To je stvar vaspitanja – zvučao je uvređeno.
– Znači da sam ja nevaspitana?
– Nisam to rekao – besno je odgovorio.
– Ali si mislio – dodala sam – a pošto ovaj razgovor teče u pravcu koji mi se uopšte ne dopada, nešto ću ti iskreno reći jer mi to nalaže moje nevaspitanje. Shvati kako god hoćeš, ali mene odlazak tvojim roditeljima nimalo ne oduševljava i neću više tamo da idem ukoliko za to ne osetim potrebu.
– Aha! – rekao je kao da je uhvatio divlju zver u klopku. – Znači, migrene si glumila sve ovo vreme samo da mi ne bi rekla da, u stvari, mrziš moje roditelje?
– Ne, Stevo – mirno sam uzvratila. – Ne mrzim tvoje roditelje, naprotiv. Poštujem ih, ali ništa više od toga. Ali baš zato što ih poštujem ne želim da idem kod njih i da se foliram da su mi zabavni. Razumeš li o čemu pričam?
Ćutao je celih pet minuta da bi napokon rekao:
– Niko te ne tera da ideš, ali ne možeš meni zabraniti da ih viđam.
– Nisam to nameravala. Samo želim da u naš zajednički desetogodišnji život unesem malo radosti i promene. Tek da izbegnemo rutinu.
– Meni rutina ne smeta, zapravo je volim. Ako ti je stalo do toga da nešto menjaš, menjaj sebe, mene zaobiđi – bio je kategoričan.
– Pošteno – zaključila sam.

Nastavak na broju 4

1 komentar na “Spasao me je učmalog života”

Komentari su isključeni.