Spasao me je učmalog života

NOVI-STARI SVET

Već sledeće nedelje, dok se pripremao za porodični ručak, zbog izostanka ”glavobolje” ja sam po svom garderoberu uveliko tražila svoju, davno zaboravljenu a inače omiljenu, odev-nu kombinaciju – farmerke i duks. Videvši me kako vezujem kosu u rep, odjednom primetno raspoložen, upitao je:
– Ipak ideš sa mnom?
– Ne, idem da prošetam.
– Ali… spremila si se…
– Spremila sam se, ali ne onako kako bi se tvojima dopalo. Znaš da su navikli da me gledaju u kostimima i na štiklama. Sumnjam da bi im se patike dopale, a ja danas neću da se osećam kao da idem na posao. Hoću da se opustim.
Bez komentara izašao je iz kuće ne zaboravivši da tresne ulaznim vratima tako snažno da su se zatresli svi prozori u stanu. Pomislila sam na reakciju njegove majke kada joj bude rekao da sam odjednom postala nevaspitana. Sledeće što mi je prošlo kroz glavu bilo je to da joj Steva ništa neće reći, da će moj izostanak opravdati ”standardnom glavoboljom” jer je, napokon, on jedinac koji ne želi da nervira svoje roditelje.
Čim sam izašla na svež vazduh, zaboravila sam i Stevu i njegove roditelje, i svim čulima upijala sam miris ranog proleća uživajući u divnom, sunčanom popodnevu.
Šetala sam po naselju u kojem sam živela deset godina odjednom primećujući sve lepote koje sam propuštala zbog ”rutine” u koju sam uvučena. Gledala sam cveće koje je visilo s balkona, zidove iza kojih su se krili tuđi životi, drugačiji problemi, nečija deca, nečije majke s viklerima u kosi. Uživajući, posmatrala sam park u kojem su vragolani razvlačili u rukama prve kišne gliste.
Svašta sam primećivala. Kao da sam se obrela u potpuno novom svetu koji meni pripada i kojem se radujem. Tek da ne bude zabune, nisam bila pod uticajem ni alkohola ni sedativa da bih svu čaroliju prirode pripisala herniji. Ono što sam osečala, udisala i tog trenutka živela, bio je rezultat potpune otvorenosti mojih čula i spremnosti da sagledam svet onakav kakav zaista jeste.
Sela sam na vlažnu klupu svesna činjenice da rizikujem mogućnost da će mi se prolaznici kasnije smejati ako mi se na farmerkama bude ocrtavala drvena podloga na kojoj sam odlučila nakratko da uživam. Zavalila sam glavu na naslon i pogledala kroz bogatu krošnju drveta u nebo. U mislima sam čula duetsku pesmu Enrikea Iglesijasa i Vitni Hjuston i nisam pri-metila kad sam počela da pevušim: ”Could I, could I, could I have this kiss forever…”
– Yes, you could if you wish… – odgovorio mi je muški glas takođe pevajući.
Trgnula sam se kao iz najdubljeg sna i pogledala čoveka koji je seo do mene na vlažnu klupu.
– Lepo pevate – njegove tamne oči sevale su poput reflektora.
– Oh, izvinjavam se… Obično ne pevam ni pod tušem… Ne znam šta mi je – pokušala sam da opravdam svoje neprimereno ponašanje.
– Zašto se pravdate? – upitao me je. – Da sada poželite da se popnete na to drvo, pomogao bih vam da to učinite. Nema ničeg lošeg u tome što se probudilo dete u vama.

”Od svih ljudi na ovom svetu”, pomislila sam, ”naletela sam baš na čoveka koji ume da čita misli… i to jednog nedeljnog popod-neva… na orošenoj klupi… ispod stabla na koje bih se sasvim sigurno, da sam mlađa, rado popela”.
– Hoćete li da vam napravim ”lopovske” merdevine? – nastavio je nepoznati.
– Taman posla – pokušala sa da zaustavim buru emocija koja je u meni rasla iako sam izbegavala da gledam u te neverovatno lepe i iskrene oči.
– Nema potrebe da bude ovako teško, a još manje da jedno drugom persiramo – rekao je. – Ja sam Đorđe, živim nedaleko odavde, ali se s prozora moje sobe, nažalost, ne vidi ovaj park. Klupa na kojoj sediš mojih je ruku delo, a postavio sam je ovde da mogu kad poželim, kao ti sada, da dođem ovde i nađem odgovore na neka pitanja.
– Ja sam odgovore našla – rekoh odvažno -samo sam malo sela da odmorim.
– Opet se pravdaš, a nema potrebe – nasme-jao se. – Suprug te je tome naučio ili roditelji?
– Svi – rekoh ne razmišljajući.
Ućutali smo oboje. 0 čemu je on razmišljao zaista ne znam, ali znam da sam se ja trudila da ga što manje gledam jer od takvog lica i očiju u kombinaciji s prirodom koja nas je okruživala, priznajem da sam počela da gubim ono malo razuma što mi je preostalo. Ta pomisao me je istovremeno porazila, ali i naterala da se nasmešim.
– Naša deca će biti prelepa – rekao je Đorđe i, pre nego što je ustao s klupe, ovlaš me je poljubio. – Sada te ostavljam da uživaš u svojim mislima, a kad budeš poželela da ih podeliš sa mnom, slobodno dođi u moj stan. Ulaz je sa suprotne strane ulice, broj 17, stan broj 30. Nećeš promašiti.
Malo je reći da sam bila u šoku narednih nekoliko, ni sada ne mogu da ocenim, minuta ili sati. Uglavnom, kada sam došla kući, Steva je već sedeo pred televizorom gledajući neku utakmicu. Na pozdrav nije reagovao, a to sam protumačila kao kaznu koju moram da istrpim zbog ”greha” koji je tog popodne-va počinio slagavši roditelje da njegovu ženu boli glava.

JOŠ JEDNA ODLUKA ZLATA VREDNA

Mesec dana je prošlo od mog poznanstva s Đorđem na klupi u obližnjem parku kada sam rekla Stevi da ne želim više da živim s njim. Nema sumnje da su njegovi roditelji jedva dočekali da se tako okonča priča koju smo nas dvoje nazivali brakom, ali su zato moji načisto podivljali. Majka mi je rekla da nisam normalna, da sam nezahvalna i bezobrazna, da je Steva za mene bio premija koju sam ja, glupača, ko zna zašto prokockala.
Uvrede su pljuštalje kao nenajavljena letnja kiša. Nije vredelo ni to što sam pokušala da joj objasnim da Stevu nisam prevarila i da svojom odlukom dajem i njemu i sebi šansu da nađemo ono što nam u životu nedostaje. Pretila je da će me se odreći, što je možda i učinila a ja ne znam. To ludilo, izazvano najpre reakcijom mojih roditelja, vratilo me je psihologu na kratak razgovor. Čovek me je lepo pitao da li sam ikada pokucala na vrata onoga ko me je podsetio na činjenicu da u životu mogu da postignem sve što želim a ja sam kratko odgovorila: – Nisam, ali hoću.

Broj zgrade i stana, ma koliko da sam se trudila, nisam zaboravila. Pozvonila sam u nameri da se zahvalim čoveku koji je bio dovoljno pametan da napravi klupu u parku, na kojoj sam jednog nedeljnog popodneva odmarala dušu. Ništa nisam očekivala, ali sam osećala potrebu da mu kažem ”hvala”.
Dva puta sam pozvonila dok preda mnom nije iskrsnuo pogled pred kojim nisam mogla da imam tajne.
– Gde si ti dosad? – upitao je neodoljivo se smešeći.
– Nisam došla da se pravdam nego da ti zahvalim – rekoh pokušavajući da obuzdam ruke i usne da ne krenu prema njemu.
– Ne moraš da se pravdaš a ni da se uzdržavaš. Samo budi ono što jesi i učini to što želiš. Meni je dosta čekanja – potom me je povukao u svoj stan i u svoj svet.
Na brakorazvodnu parnicu, posle nepuna dva meseca, otišla sam trudna. Pored Steve bili su advokat, moji i njegovi roditelji, i meni nepoznata žena. Pored mene je stajao samo Đorđe i to mi je, kako tada tako i sada, posle pet godina zajedničkog života, bilo više nego dovoljno.
Za sve što je rekao, uradio i radi, Đorđe je u pravu. Moje misli su njegova igračka, a on je meni, pored naša dva prelepa deteta, kosmos zbog kojeg je vredelo roditi se i doživeti sve ono što mi se u pojedinim trenucima činilo neizdržljivim. Sve gluposti koje su me nekada opterećivale, a na koje danas gledam kao na propratne sitnice odrastanja, podsećaju me na to da moj život sa Đorđem nije san iz kojeg ću se jednoga dana zasigurno probuditi. To je život kakvom sam se nadala i kakav sam oduvek želela. •

1 komentar na “Spasao me je učmalog života”

Komentari su isključeni.