Sudbina nas je ponovo spojila nakon 15 dugih godina

Bio je to jedan od onih dana koje nazivamo sudbonosnim, kada se reka mog života, puna brzaka, virova i neočekivanih vodopada, umirila i ponudila talase koji miluju. Čekao sam taj dan uzbuđeno i sa radosnom slutnjom u mislima. Planirao sam obaveze prema tom danu, svakodnevno sam pričao o predstojećem putovanju u Kragujevac, u Šumarice. Hvalio sam se. Dodavao sam rečenice koje liče na početak molitve, kao da želim da odagnam sve zle duhove koji bi mogli da pomute radost i pomrse staze. I puteve gospodnje učine neprohodnim. Često kažem: Dogodilo se slučajno, i – postidim se, kao da sam ružno opsovao. Nije bilo slučajno. Ništa pod nebeskim svodom nije slučajno.

Obećanje u vojsci

Moj slučaj nije bezrazložan, ima u njemu pravilnosti. Sve je počelo u glavi Marka Simića, mog druga iz vojske. Na dan četvrtog rođendana njegovog sina častio je društvo u kasarni. Rakija, šumadijski meze-tluci i torta sa koje se širila toplina rođendanskih svećica. Ispunjavala je naša srca snažnom verom u smisao i lepotu življenja. Ulivala je nadahnuće koje me nikada nije napuštalo. U četiri i osamnaest Marko je ustao i otvorio prozor.
– Sada ih moj sin gasi! Tamo daleko, u Srbiji, u Šumaricama!
Istog trena nestalo je plamena. Napolju, nad Sarajevom, ne beše ni daška vetra. Stajali smo, zatečeni čudom koje se dogodilo. Kao omađijani. Marko se prvi povratio. Obećao je, kao da daje zakletvu, da ću biti njegov najdraži gost kada jednog dana bude ispraćao sina u armiju. Iznenadio me je. Bili smo najbolji drugovi, ali me je sve prilično uzbudilo, dotaklo. Brzo sam odgovorio:
– Marko, ovo će biti moj poklon tvom sinu! – izvadio sam sjajan, vredan džepni sat sa grbom Srbije i ugraviranim slovima zakletve srpskog vojnika. Taj sat je moj pradeda naručio negde u Kalifomiji, pre polaska na Solunski front. Prošao je sve puteve srpske vojske. Njegov sin, moj deda, nosio je sat kao amajliju u Drugom ratu. Poklonio gaje mom ocu. Onoga dana kada sam otišao u vojsku, otac gaje poklonio meni. Verovao sam da će se naše druženje nastaviti i posle vojske. Ne beše tako.

Čudne su sudbine i putevi ljudski, staze i bogaze. Marka nisam video ,ali ga nisam ni zaboravio. Sačuvao sam u riznici sećanja i uspomena to vojničko popodne, jedan od retkih zlatnika neuništivog sjaja mojih skupo plaćenih ili u bescenje ra-sprodatih godišnjih doba i godina. Ne zaboravljaju se dani kada su snažna, iskrena osećanja ispunjavala naše duše. Srećom, a to je zaista sreća, majci sam ispričao priču iz vojničkih dana.
Ponekad bi me upitala da li se čujem sa drugom iz vojske.
– Nismo se dugo čuli! – lagao sam saginjući glavu. Stideo sam se iako je treperila nada. Srešćemo se negde i nekada. Slutio sam da sve još nije pokrio zaborav, kao kad dođe kraj. Još me je grejao plamen onih svećica, podsticao me je da ne klonem duhom. To je bilo najvažnije. Tada i svih narednih godina.
Posle vojske, u zavičaju, nije bilo mogućnosti a ni volje da se život tka po meri sopstvenih želja. A šta znači želeti ako bilo koja slučajnost jednu našu želju može da zameni drugom? Hteo sam da studiram. Doputovao sam u Beograd i krenuo prema zgradi Ekonomskog fakulteta.

Put u Nemačku

Na pešačkom prelazu sa senovi-te na sunčanu stranu Karađorđeve ulice sretoh Žiku Resavca, druga iz vojske. Zastao sam. Zastala je i kolona automobila iako je na semaforu bilo zeleno svetio. Tako je to kada se iznenada ugleda drago lice prijatelja koji ne može da sačeka. Stojte, galije drumske! Trubite radosni sastanak! Pozvao me je da negde popijemo piće.
-I ti hoćeš da studiraš! – iskreno se začudio. – Da studiraš ekonomiju u zemlji koja propada! Šta ćeš da naučiš? To ti je isto kao da odeš u zemlju slepih da učiš slikarstvo. Od koga da naučiš? Ko će da pogleda tvoje slike?! Vidiš li da sve propada… Ne važe zakoni ekonomije!
Mene je lako pokolebati. Hteo sam da studiram jer tako produžavam lako podnošljivu dosadu školskih dana i bezbrižnost svih proteklih godina, i one jedne, vojničke. Nisam imao želju ni ambicije u vezi sa predavanjima koja valja slušati, sa knjigama koje se moraju čitati i ispitima. Lako bih odustao. Moj drug je bio ambiciozan. Znao je šta želi i kako da ostvari svoje želje. Resavac se hvatao u koštac sa životom.

– Znaš da moji rade u Nemačkoj. Idem kod njih, a ne bih da budem sam. Dobro bi mi došao neko takav kakav si ti!
Ćutao sam. Nisam naučio da sam donosim brze odluke. On je to protumačio kao slabost koja brzo prođe.
– Šta je, Sremac? Ne možeš bez Fruške gore i rečica koje se uliva-ju u Dunav. I tamo je Dunav! Sve će to, kao i mi, otići u Crno more! Ali bar da plovimo kad se ploviti mora! Nego, vidim da imaš dokumenta. Hajdemo u ambasadu!

Tada je moglo tako. Za jedno prepodne. Poslušao sam Resavca i posle nekoliko dana otišao sam sa njim u Nemačku.
Tugovao sam. Resavac je rekao da je to dobar znak. Kao deči-ja bolest. Svi koji odlaze brzo to odboluju. Posle neće da se vrate. Naviknu se.
– Mućni malo tom glavom! – rekao je Resavac. – Tako se leći tuga. To je terapija Glavu, kao i lek, pre upotrebe treba promućkati!
Odmah sam se zaposlio i zarada je bila dobra, veća od one koju sam očekivao. Bio sam zadovoljan. To je bilo dobro. Loše je bilo to što sam živeo i radio sa našim ljudima koji behu štedljivi i zaokupljeni svojim porodičnim brigama i radostima. Ja sam bio sam. Bio sam tužan, posebno kada bih se posle kratkog boravka u zavičaju vratio. Otišao sam s namerom da se jednoga dana vratim. To je bila moja greška Kada jednom odeš, nemoj nikada da se vraćaš! Onda, u trenutku kada sam bio sasvim blizu odluke da kupim kartu za voz do Rume, krenuh u šetnju ulicama grada. Može biti da je poslednja, tako sam se osećao.
Ophrvan nostalgijom, zastao sam ispred jednog bioskopa. Privukao me je naslov i fotografije dobro poznatih glumaca. Prikazivao se naš film i morao sam da ga pogledam. Zatražio sam jednu ulaznicu za bolje me-sto u parteru. Upitao sam na srpskom, a da loga nisam bio sve-stan. Blagajnica je bila u crvenom džemperu, kratkoj, kožnoj suknji i čarapama koje su isticale lepe noge. Izgledala je vrlo privlačno. Naoko vesela i bezbrižna, lako je pocrvenela. Pomislio sam da me poznaje. Ponovo sam pogledao njeno lice. Oči su joj bile umiljate.
(Nastavak na broju 2)