Sudbina nas je ponovo spojila nakon 15 dugih godina

Baš smo se pronašli

– Zemljače, ako ima neka rasparena, pokloniću ti je! – odgovorila je. Naše devojke se obično ne javljaju zemljacima koji na prvi pogled ne odaju poverenje i uspešnost. To sam naučio. Ona mora da je brzo shvatila ko sam. Bezazlena lutalica u mislima i po ulicama grada. Devojke vole društvo takvih, bezopasnih i bezazlenih, kakav sam ja.
– Ima mnogo rasparenih ljudi i neparnih kombinacija, zemljakinjo! – dopao joj se moj odgovor.
– Da, da Možda smo ti i ja takvi! – rekla je. Vratio sam ulaznicu.
– Neću u bioskop! Nisam više neparan. Sad sam nula i od mene se više ništa ne može oduzeti!
Slatko se nasmejala. Baš je bila vesela i bezbrižna.
– Dobro, ovo ću shvatiti kao čašćavanje. Meni se baš gleda ovaj film!
1 meni se gledao taj film. Ali sam je ipak pozvao na večeru.
– Ima jedan restoran na Dunavu, sličan onom kod Sremskih Karlovaca! Ispod Fruške gore! -kad god hoću da se đopadnem, spominjem Dunav, Srern i Frušku goru. Ne znam zašto. Mnogima je to privlačno. Osećao sam da je dobra devojka. Da me podsliče. Da mi nudi deo nečega, valjda ljubavi i srećnijeg života; baš onaj deo koji meni nedostaje da bih mogao da uzvratim. Prihvatila je poziv i proveli smo lepo veče. Biće lepo sa njom, sa Ivanom – naslutio sam prvog dana Baš smo se pronašli. U pravi čas! Zabavljali smo se sanja-reći i planirajući, nekoliko meseci. Nisam hteo da se vratim! Kuda bih pošao i otišao bez nje? Nisam se usudio da je pitam o planovima za budućnost. Odlagao sam pitanje čekajući zgodnu prililku. Prošlo je još nekoliko nedelja.
Onda sam se u jednoj težoj saobraćajnoj nesreći povredio. Nisam joj se javio. Nisam želeo da me gleda onako unakaženog. Da je vidim uplašenu i zabrinutu, sa tamnim kolutovima ispod plavih očiju i pomislim da se i ona bori sa sobom tragajući za mestom gde je nastala pukotina. Neka ovako brine i traga. Neka misli da mi se nešto dogodilo. To je bolje nego da me pronađe i uveri se da se zaista dogodila nesreća. Ne bih mogao da podnesem da me ostavi a ni da je gledam kako se dvoumi, muči.

Medjutim, imao sam sreće jer je sve samo na prvi pogled izgledalo strašno. Oporavak je bio brz, ali skup. Nisam znao da se usluge estetske hirurgije toliko naplaćuju inače bih ostavio ožiljke na licu. Posle sam dobio priličnu svotu na ime osiguranja. Bio sam zadovoljan. Uvek dobijem više nego što očekujem.
Odlučio sam da se vratim u Srbiju, ali ću prvo da pronađem Ivanu! Neću bez nje. Obišao sam sva mesta na kojima bi mogla da bude. Pitajući ljude, naše retke zajedničke poznanike, sreo sam Resavca. Nije znao da mi kaže gde je ona.

Povratak u zavičaj

– Ti si sazreo za povratak! Ovde više ništa i više nikoga nećeš naći! I ja se vraćam. Ulažem u ugostiteljsivo i baš je dobro šio sam le sreo. Ne mogu sam, a dobro bi mi došao neko kakav si li!
– Zašlo ulažeš tamo? Znaš kakva je situacija u Srbiji – začudio sam se.
– Nego gde! Ovde? Pa ko će ovde da ostavi novac u kafani? lamo se više troši i više može da se zaradi za kratko vreme. Smislio sam dobar plan!
Pristao sam. Brzo smo se dogovorili. Naučio sam da odluke donosim brzo i da se ne kajem kada shvatim da sam pogrešio. Vratio sam se u Srbiju, odlučno. Da se više nikada ne vratim.
Ivanu nisam pronašao i nisam prestao da mislim na nju. Možda joj se nešto loše dogodilo i sada mi
vraća istom merorn, na isti način. A možda nije tragala za mnom. Dobio sam ono što sam zaslužio. Ja uvek ”dobijem” ono što tražim.
Snašao sam se u tom poslu. Pronašao sam onu lako podnošljivu dosadu davno prošlih, školskih i vojničkih dana. Zarada je hila dobra Prijalo je, godine su prolazile, a ništa se veliko, uzbudljivo ni značajno nije dogodilo. Uspavao sam se kao mečka u poznu jesen. Odlagao sam ženidbu, putovanja, gradnju kuće. Sve sam odložio. Majka me je opomenula:
– Poručio ti je onaj drug iz vojske da petog septembra ispraća sina u vojsku! Znaš li ti koliko je godina njegovom sinu? Devetnaest!

– Peti septembar! – ponovio sam. Kako je sve lako brzo prošlo, pitao sam se. Ali sam se oraspoložio i bio sam srećan što me drug iz vojske nije zaboravio. Uzbuđenje me nije napuštalo. Slutio sam nešto veliko, sreću i radost. Nisam žurio. Ona nesreća u Nemačkoj, baš kada sam bio srećan sa Ivanom, bila mi je opomena da ne letim previsoko! Samo da dočekam taj dan, šaputao sam kao molitvu. Posle ću da se ženim. Zaboravio sam da meni slučaj, začas, jednu želju zameni drugom. Nisam se javio Šumadincu. Šta znači jedan telefonski poziv ako kasni desetak godina?!
Nestrpljivo sam čekao peti septembar. Živeo sam za taj dan.
U Kragujevac sam stigao autobusom kasneći kao što uvek kasni onaj koga željno očekuju. Znao sam da je stadion ”Radničkog” u Šumaricama. Tu sam zastao, uzeo olovku i komad kartona.
”Do kuće Simića. Na ispraćaj!”, napisao sam i podigao do visine očiju čoveka koji sedi za volanom. Čekao sam neobično dugo. Gotovo čitav sat. Onda se zaustavio jedan auto. Na prozoru sam primetio žensku ruku. Mahnula mi je dozivajući me da priđem. Bila je sama,
u večernjoj, crveno-crnoj kombinaciji lakog sakoa i suknje pripijene uz telo. Danas se žene oblače lako da se ne može zaključili kuda idu: na posao, plažu ili u pozorište, na svadbu, svoju ili komšijsku! Ja sam bio obučen kao neko ko žuri jer kasni na venčanje.
– Vi sigurno idete na ispraćaj kod Simića? – upitao sam.
– Da! Simićka radi kod mene. A vi ste sigurno neki rođak?
Osmotrio sam je. Bila je zbog nečega veoma uzbuđena
– Ne, ja sam drug iz vojske. To je jedno davno dalo obećanje!
Usporila je. Sačekala je da se auto zaustavi i onda se okrenula meni. Skinula je zelene naočare, uzdahnuvši.
– Ima mnogo neparnih kombinacija i rasparenih ljudi, moj zemljače! Pa, gde si ti dosad?! Sremac! Moj dobri Sremac!
(Nastavak na broju 3)