Sudbina nas je ponovo spojila nakon 15 dugih godina

Konačno sam je sreo

Gledao sam netremice u plave oči koje su se punile suzama. Osetih toplinu. Sreli smo se! Pronašao sam Ivanu! Ili je ona, tragajući, uspela da pronađe mene, Sremca! Ispunila se moja davna želja koju više nijedan slučaj ne može da zameni nekom drugom željom.
– iMožda smo samo ti i ja takvi! – odgovorio sam boreći se sa suzama Znam daje to slabost, ali divna i slatka slabost koja ne ponižava.
– Možda ti i ja više nismo takvi! – ponovila je. Reče da je znala da ćemo se sresti.
– Ispričao mi je Simić za druga iz vojske. Shvatila sam da se radi o tebi. Zato sam ovako požurila. Još nije ni dva sata!
Kao da se nismo rastali pre nekoliko godina! Kao da se ništa nije dogodilo. Nije pitala gde sam bio tolike godine. Nije tražila objašnjenje ni razloge. Ni ja ne upitah nju. Potapšala me je po ramenu i ja spustih poljubac na njen obraz. Uzvratila mi je. Njene usne bile su tople. Zadrhtao sam.
I drhtao sam sve dok me nije pomilovala po ruci. Nasmešila se i rekla:
– Idemo! Dugo se nismo videli, ali šta je bilo, bilo je. A šta će sa nama da bude, e, to sada samo od nas zavisi!
Rekoh joj samo da nisam želeo rastanak i da nije bilo dana kada nisam mislio o njoj.
– Godinama živim za susret sa tobom. Za ovaj dan! – onda sam zaćulao. Ponekad ćutanje kazuje više od reći. Milovali se naši dlanovi i preplilali naši prsti umesto reći koje behu nedovoljne da sve iskažu i prenesu. Sve što smo želeli i osećali. Sve ono što jesmo ili možda nismo. Kada smo stigli,šurnadijske trube zasviraše nešto što mi se učini kao pesma iz mog kraja.
Prišao mi je Marko, drug iz vojske.sudbina2
– Pa, gde si ti, Sremac? Dugo se nismo videli! – uzviknuo je radosno, bez čuđenja koje obično prati takve susrete. Sasvim obično. Kao da smo se juče rastali! Jer, još su gorele sveče prijateljstva naših srećnih dana. Jer nikada ne umire plamen, nego sveča! Bio sam sveslan činjenice da odmiče dan koji sam čekao. Dan ispunjenja želja. Ne dam da prođe uzalud, tek tako! Više se nikada neče vratiti. Ivana je stezala moju ruku. Opominjalo nas je varljivo iskustvo prohujalih godina. Srce je slalo poruku srcčnog dana: Nije iskustvo ono što nam se događa; to je ono što činimo sa onim što nam se događa! Poslušao sam prepuštajući se zagrljaju, poljupcima i pesmi koja podstiče.
– Zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i pesma moje drage… – čulo se sve jače. Prilazili smo šatoru iz kojeg su dopirali zvuci i reči. Za Sremca, druga iz armije! I za Ivanu! Neko je hteo da to bude za nas. Svi prisutni kao da su znali ko sam ja i ko je Ivana i šta nam se danas dogodilo. Srdačno su nas dočekali.
– Zbunjena sam. Ne znam šta sve ovo znači – reče Ivana.
– Samo hrabro i polako! – odgovorili. – Prvo da se pozdravim sa vojnikom! Posle čemo da zaigramo i sve ću ti reći!
Opipao sam onaj stari sat u džepu. Kucao je sve jače. ■