Zaljubio sam se u profesorku s fakulteta

Ima ljudi koji mi nikad ne “sednu”. Isto je i s gradovima… A ima i onih drugih. Ovo je priča o njima…
Inspiraciju da je napišem pronašao sam u srcu, a motivaciju u ovom vremenu. Opšta rusofilija koja vlada ovih dana ponukala me je da s vama neznanima podelim tajnu da smo se Rusija i ja voleli pre gotovo dvadeset godina.
Dok kod nas još nisu došla smutna vremena, moj otac kao da je namirisao da ne bi bilo loše imati rezervnu varijantu za život. Kad su njemu, cenjenom građevinskom inženjeru, ponudili da za dobre pare ode u daleku i hladnu Rusiju, nije se dvoumio. Mislio sam da ćemo živeti kao tipična gastarbajterska porodica, on tamo, a majka i ja ovamo, ali otac nas je poveo sa sobom čim je
uhvatio ritam tog velikog grada, čim je počeo da misli kao jedan od njih i da nosi šubaru čak i kad dođe u Beograd.

Moskva me je očarala

Svoj prvi susret s ruskom prestonicom nikada nisam zaboravio. Meni, kao rođenom Dorćolcu, Beograd nikad nije bio veliki, pa sam tek Moskvu doživeo kao nešto… Velika, lepa, izgledala je kao kulisa nekog blokbastera. 0 Crvenom trgu da ne govorim… Sate sam proveo zagledajući sve njegove detalje, a ipak sam, kad sam se vratio kući, osećao kao da nisam sve video. Fascinantno…
Čini mi se da sam se mesec dana pripremao za veliku avanturu vožnje s kraja na kraj grada. A kad sam jednom osetio tu cirkulaciju, počeo sam da dišem kao Rus. Neverovatno brzo preuzeo me je taj grad…
Kako smo se preselili na mom prelazu iz srednje škole na fakultet, pauzu do početka predavanja iskoristio sam da ovladam bliskim nam jezikom. Bio sam mlad i vrlo brzo sam se bez problema s Moskovljanima upuštao u konverzaciju.
Upisao sam se na ekonomiju, kako sam planirao u Beogradu. Među studentima pridošlim sa svih strana osećao sam se kao svoj na svome. Ne znam da li zbog ruske zime, zbog mojih godina ili stvarnih okolnosti, tek, u to vreme život je bio lep, pa čak i sećanje na njega, verujte, na mene deluje lekovito.
Negde na sredini prvog semestra razboleo se stari profesor poslovne ekonomije i pročulo se da na njegovo mesto stiže mlada profesorka. Termin ”mlad” u akademskoj zajednici bio je uslovan, pa sam se žacnuo od iznenađenja kad sam shvatio da je dotična jedva nekoliko godina starija od nas. Tek onoliko koliko je trebalo da stekne sve titule koje je nosila uz ime Tatjana Sergejevič Gregorijevna.
Njena lepota bila je nespojiva s njenim nespornim intelektom. Čim sam je video, osećao sam se kao da sam poljubio patos. Čudio sam se zašto među ostalim studentima ne prestaje graja kad je mene lepota ove žene potpuno paralizovala.
Niska, odevena u uzanu odeću, izgledala je kao hodajuća bomba, a na mene je i delovala tako razorno. Plava kosa, kao u većine Ruskinja, ali nekakvog zlatnog sjaja, uokvirivala je nestašnim pramenovima punačko rumeno lice. Ne znam jesu li na njoj bile lepše usne ili oči, koje kao da su nasleđene od nekog pretka iz Sibira: kose, a lepe.

Hteo sam da umrem od stida

– Profesorka, mislili smo da ste vi naša nova koleginica – dobacio je neko. Rusi, u svemu neobični, nikada ni s nadređenim osobama nisu imali problem slobodnog pristupa. Tako je bilo i sada. Ona se na to nasmejala.
– Ne bismo imali ništa protiv – dodao je Viktor.profesorka
– Ja ne bih imao ništa protiv da mi profesorka greje krevet tokom zime – rekao sam tiho, misleći da me niko ne čuje, ali je to ipak bilo propraćeno smehom kolega, pa sam pomislio da me je Tatjana Gregorijevna zato značajno pogledala.
Udarila je nekoliko puta šakom po katedri da smiri graju, pa je prionula na posao. Kad je predavanje bilo završeno, dugo je pakovala svoje stvari dok smo mi izlazili, a kad sam ja prolazio pored nje, obratila mi se strogim glasom:
– Kolega, sačekajte me ispred kabineta.
Progutao sam knedlu. Ne znam jesam li se plašio sebe pred njom ili nje, ipak moje profesorke. Popeo sam se do kabineta i seo na stolicu ispred vrata. Brzo je došla. Tek me je okrznula pogledom i otključala kabinet, pa zastala da me propusti. Ostao sam da stojim nasred kabineta, jer mi lepa Tatjana nije ponudila da sednem.
– Kolega, čula sam šta ste rekli -počela je ljutito, a ja sam poželeo u zemlju da propadnem od stida. Ni u snu se nisam nadao da me je pozvala zbog toga. Prihvatio bih esej o Moskvi na hiljadu strana samo da ovako osramoćen ne stojim pred njom.
– Profesorka, ja…
– Odakle ste? – prekinula je moj pokušaj da se opravdam.
– Iz Jugoslavije – rekao sam.
– Znate li da posle ovoga mogu da vas izbacim s fakulteta? – se-valo je iz lepih očiju. Uhvatio me je strah, priznajem. – Kakvo je to ponašanje jednog akademca, znate li da za početak mogu da vas oborim na svom predmetu četiri puta?!
U Moskvi se u to vreme ispit mogao polagati i pasti samo četiri puta. Posle toga mogao si da dođeš po ispisnicu s fakulteta. Tek sam počeo da studiram, a stolica se poda mnom već tresla zato što sam bio nesmotren. Ma šta nesmotren, zaslepljen mladom profesorkom koja mi je, i dok su joj iz očiju sevale munje, bila neodoljiva.
– Profesorka, to je bila šala… – bilo je jedino što sam mogao da kažem u svoju odbranu.
– To nije manir jednog studenta, to nije ponašanje primereno na predavanju, a pogotovo na mom prvom… Znate li kako će me vaše kolege gledati sledećeg puta? Znate li da ste svojim detinjastim komentarom narušili moj autoritet?
(Nastavak na broju 2)